Ova pesma je napisana za sve moje prijatelje koji su 90-tih napustili Srbiju. Posvećujem je svima onima koji su mi svejedno iz kojeg razloga daleko.

Ovo je tek onako, da za trenutak shvatimo gde su zvezde, a gde smo mi.



Kuda si pošao

i zašto

Ne idi

Lažljivi su putokazi noćas

Znam da je vreme stalo

i da se zora sa ovog turobnog mesta

ne nazire

Mami te sivi drum

Na nekom njegovom kraju

slutiš svetlo za sebe

Pošli su mnogi već tamo

Šalju srećna pisma

sa adresama raskršća

na kojima su zastali

nesposobni da produže

a ponosni da se vrate

Ja ne znam šta je bolje

i ne znam gde je sreća

ali moje brige se tvojim odlaskom

ustostručuju

naše mladosti se poput novčanice

cepaju na pola

gubeći vrednost, znaš li?

Idi

Nije greh živeti na svetu

Idi

bezdan je ovo ovde

Ne idi

umreće jedna priča

Ne idi

sprijatelji se sa zvezdama

kao sa mnom

Kilometri tu ne menjaju stvar

Fizika je čudna nauka, ne možeš biti na dva mesta u istom momentu, a da se ne pocepaš. Zbog toga ne treba štedeti so emocija u trenucima kad smo upravo tamo gde želimo da smo. Sjaj i vrednost tih momenata zasenjuje strahotnu definiciju kraja.

Sve važne stvari imaju svoje suprotnosti koje ih potvrđuju.

Kao što smrt dokazuje da je života bilo, kao što tuga postoji da bi smisleno bilo traženje sreće, tako i Konačno dokazuje da postoji i Večno.





Nije me strah kraja

Jer ćutnje dobijaju krila

Jer se sve sazrele misli

Plode u voće sočno od smisla

Slasno od izvesnosti

Svi se poljupci ko zlatna zrna

Slivaju u jedan topao hleb

Dovoljan za sve buduće gladi

Sve se izrečene reči brujno

Skupljaju u saće nabreklo

Od lekovitog iskustva

Kad se zatvara nešto veliko

Otvara se carstvo sećanja

U njemu se i od gubitaka

Bogatim

Tražio si lahor-ženu
na pupoljke mirisavu
dok si žarnim okom
ulice svijao u duge
proleće ko obećanje
raskopčalo dugme na košulji
pa drhturi od miline tako muški poželjeno

Tražio si uzdah-ženu
zanesenu, čekajuću
da joj snove kao perle
svojim dahom obiseriš
da je ljubiš sav raskošan
bogat željom rasplamušom
lep od sebe do blaženstva
za nedra u uzdrhtaju

Tražio si ženu-trsku
zavodljivu ko Siringa
obražena u flautu
pred naglošću mrskog Pana
da oživiš u njoj nimfu
da je lomiš nelomivu
da ti posle iz svirale
speva odu o muškosti

Tražio si ženu-reku
bezizvornu za pitanja
žubornu za uzveslaje
da pojuri, da poteče
da ti žedne želje taži
ne tražeći objašnjenja
da ti bude virna za uvire
da ti bude delta za uplive

Nestrpljiv za učtivosti
tražio si odmah-ženu

Našao si ženu-ženu
i sad strah te od lahora
othujaće nezahvalna
i sad strah te njenih snova
koga sve u njima skriva
šta bi rekla iz svirale
da l' je bolje od svih ljubiš
kom bi kraju otplovila
kad bi stvarno reka bila


[i
Čast izuzecima :)

Spavaš, ljubavi?
Tiho „hmm?“ se začuje iz tvojih sklopljenih usana. Ležiš na levom boku, kao i uvek, tik iza mene. Tvoja desna ruka me potraži i privuče sebi... Toplina i sreća.
... Kao uvek...
... Kao i na samom početku...
Prvi poljupci su mirisali na vino, sećaš se?
Kadar u kome milimikronski deo kapi blista na tvojim usnama uvodna je špica za moje ludilo za tobom...
... Kao onog popodneva kad smo imali tako puno vremena, a vikend je tek bio pred nama...
Oboje bosih stopala, u farmerkama i crnim majicama na kratke rukave. Kao na reklami za sreću.
Ti na levom boku, ja tik uz tebe...
Ruka prebačena preko mog struka, malo povijena u laktu. Podmećem svoj dlan. U njemu tvoja poluotvorena šaka sanja naše dodire...
... Kao onda kad si me svojim telom hteo ugrejati od ledene navale zlobe koja se nadvila nad nama...
Tu između mog potiljka i tvojih usana sve mrzle gromade tope se u barice koje se lako, pa čak i s podsmehom mogu preskočiti ili zaobići.
... Kao onda kad si posle teške svađe umeo da se vratiš i na leđima mi ispišeš „svaki dan bez tebe je prazan“...
Tvoje krilo je presto sa kojeg carujem.
Tvoje grudi su najčvršći naslon.
Tvoj dah najmekša ljuljaška...
Tako spojeni dan i noć smo.
Brod i more.
Miris i ruža.
(Markica i pismo...)
Spavaš, ljubavi?
Tvoje „hmm?“ je sve što želim da čujem...
O da, tvoja ruka me traži i privlači sebi...
- Hmm?
- Mhmm...




xxx

u bakarnost lomnu leto dogoreva
krade nam se sunce iz eha miholja
al’ sve što je srcem izniklo u nama
nadjesenskom snagom ocvetava

Prošlo je vreme nekih slavlja koja ponekad prođu neopaženo, a poneki put ostave za sobom trag zbog kojeg, kad se kasnije osvrnemo, shvatimo da je vredelo živeti.
To što samo za mene postoje zagrljaji u koje se mogu zagnjuriti kad poželim, a naročito u takvim prilikama, čini me srećnom ženom. Ih, kao deca smo svi, i uopšte nije važno koliko svećica (ni)smo stavili na tortu, srce se ipak otvori, i gladno upijamo svu pažnju koja nam je namenjena. Ove godine mi je bilo posebno lepo. Razmažena, kakvu me Bog dao, razvukla sam rođendansko slavlje na tri dana. I slavila sam od srca, i proslavljala život koji me je počastio fantastičnim ljudima kojima sam okružena i privatno, i virtuelno, i na poslu. I svi su bili tu, i javili su se svi za koje sam poželela da mi se jave, i želje su mi se jedna za drugom ispunjavale...
Jesam li se ja to žalila nešto na svoje prijatelje nedavno? Jesam. Bezobraznica. Uh, pa trebate mi, ljudi moji, možda vam malo i vraćam... Ne štedite me, dokle god me ima, jer i ja ću u vama ponekad tražiti toplo krilo za moje nespokoje. A kad su slavlja, eh, kad su slavlja da možemo zagrcnuto od emocija nazdravljati pre svega tome što se poznajemo i imamo...
Život je tako lep.
I kad se osipa.
I kad se slome neke važne stvari.
I kad se neka vrata zaključaju...
Ako smo iskoristili sve što nam je pružio, ako nismo ostali gluvi na reči, ni slepi za lica oko sebe, ako smo umeli dati i uzeti najviše što se može, ako smo uspevali voleti i zauzvrat biti voljeni, ako znamo da onom ko nam nedostaje nedostajemo i mi sami, ne treba žaliti.
Zapravo, sve treba slaviti.
Biti zahvalan.
Znati imati.
Boriti se ako se ciljevi iole naziru u dubini duše.

Voleti čisto...


xxx
Hajdmo u san
Gde me noću ljubiš
Gde ja sam ti
Od dana nevesta
U snu prsten
Izgubim li čudom
Poneće ga lasta
Na krilima
Java će nas
Sanjana zateći
Probuđene
U gnezdu od zlata


Ali i umeti otići ako ne ide...


xxx
Šta je, ljubavi, patos?
Otužno?
Njanjavo?
Sapunica?
Zjape zamke sentimenta.
Boli, zar ne?
I nisu to intelektualne smicalice,
dragi moj,
ne možeš razumom kroz to polje,
a da ne ugaziš u sranje.
Živ je pesak patnje.
Ljubavno blato leči, ali prlja.
Zaglibljeni tako u kalu sopstvenih nemoći,
kao u povampirenom mulju sasvim nestalog mora,
dok nas šibaju vetrovi izvesnosti,
kao bičevi svega što se mora,
ličimo na košmarnu proizvolju
netalentovanog ekspresioniste,
zalutalog u romantizam,
zbog kakvih zanosnih grudi,
ili osmeha, ili ma čega...
Suluda slika.
Ti si moj san na njoj.
Imaš moje usne na ustima,
i sav si priča napaljena i topla.
Iz ramena ti niče moje naslonjeno uho.
Ja sam ležaljka na kojoj tvoji nemiri
spavaju kao anđeli.
Moja kosa zapljuskuje te celog,
Ti zagrcnut, uranjaš u taj slap.
Grudi su mi dva vulkana iz kojih
kulja simfonija za srce i orkestar.
Andante seksato.
Naši pripijeni bokovi zaljuljan su brod,
onaj koji bi mogao ploviti zauvek.
Ali...
Nema mora na toj slici.
Reke nema.
Ni mosta sa kojeg bi mogli razvejati
kremiran san o romansi.
Mrak je.
Samo napor da se sagledamo
osvetli nas na tren.
Lajt-show želja i sećanja.
Sunce nismo zaslužili.
Nad nama pulsiraju dva ranjena srca.
Boli taj kič.
Na levoj strani slike, otvoren prozor,
ne smemo kroz njega pogledati.
Ostavljamo gripoznim pticama
mogućnost da se iza njega nastane.
Sa desne strane- vrata iza kojih plačem
uronjena u bade-mantil koji nije tvoj.
Nešto dalje, gomilica zgužvane hartije,
tvoj bezuspešni pokušaj da mi nešto napišeš.
Tužno je.
Nemamo ni zid, ni ram.
Ni hrabrosti da ih steknemo.
Nemamo ništa.
Čak ni tu sliku.
Jeftin sadržaj,
ali cena nepojmljivo visoka.
Odustajanje.
Gola tišina.
Nema oružja protiv neminovnosti.
Zaćutao zlatousti.
Dezertirala soldatuša.


Živeli, dragi moji, živeli...

Siv, kišan oktobarski četvrtak...
Jedan od onih dana kada je normalno pristajati na svakodnevicu.
Kada svi oko nas računaju na našu trezvenost i angažovanje.
Kada nije pristojno ludovati.
Kada se sve podrazumeva.
Kad rutina zaigra svoj prepoznatljivi vals...
Dobro, dobro, ljudi... Tu sam. Sve ću i saslušati, i reći, i učiniti što mogu. Samo da sve štima... Da kakav veći klip ne zaglavi točak ovog dana čijem se smrkavanju unapred radujem...
Mislim da imam snage za još dve-tri telefonske žalopojke, i da, mislim da „ona“ nije za „njega“, i mislim da „on“ „nju“ ne zaslužuje, i mislim da su „oni“ izveštačeni, i mislim da su i „oni drugi“ nezahvalni, i da ste svi vi moji prijatelji u redu. Na meni je da vam to i potvrdim da biste i vi umeli da izgurate ovaj dan.
Ponestaje mi doskočica, viceva i duhovitih opaski. U deficitu sa razumevanjem, strpljenjem, i objektivnim sagledavanjem posledica jednog paprikaša na snajka-svekrva odnose, posledica mrkog pogleda i neobavljenog telefonskog razgovora na direktor-zaposleni odnose, posledice koje izvesna migrena može imati u dobrosusedskim odnosima, posledice kako trač ume od seljanke napraviti fatalnu ribu i obrnuto, posledice koje može izazvati presavesni, a priglupi radnik gradskog parkinga a koje će se odraziti na čitav niz ekscentrično osmišljenog marfijefskog kolapsa jedne firme i familije...
Usput su tu i dva klimaksa, jedna skleroza, jedan od prvih iskoraka u pubertet, sa svim propratnim manifestacijama...
I to sve meni.
I sve odjednom.
Volim vas, stvarno vas volim, ali mnogo mi je.
Mnogo za danas.
Dajem vam neštedimice svoja svetla, sada samo želim da malo budem ostavljena na miru...
Želim da prođem kroz vrt, a da se ne osvrnem ni na jednu ružu, i želim mrkli muk kamene kuće.
Hoću da ležeći na rasutim oblucima isijavam svoju tišinu.
I svetlo.
I mrak.




xxx

Dobročinstvo je kao stiropor
U koji ovijamo lakolomljive stvari
Ako nam se slučajno vrati
Stiže raspakovano
Napuklo
Uglavnom neupotrebljivo

Danas je dan osmeha! :)



Ih, samo nemojmo slegati ramenima i uzdisati kako nam baš danas, eto, ništa nije smešno, kako ne znamo kome bi smo se, ili čemu, nasmejali.

I ne mora nam to biti cilj. Mnogo je lepše ako uspemo da nasmejemo nekog drugog, zar ne? I sami ćemo se tako brzo inficirati smehom...:)



Gledam ovo moje detence kako je za tili čas izraslo do konfekcijske desetke, i mislim se, kad pre... I zabrinem se kad ga vidim kako se polako ukalupljuje u sve šeme preporučljive za taj uzrast. Dobro je to, ja sam ga sama upućivala da sve to tako mora i treba. Ali mi ta iznenadna ozbiljnost ponekad zasmeta, i onda osetim potrebu da ga podsetim da je dete, da sam i ja još uvek dete, iako sam mu mama, i da je u stvari od svega najvažnije u životu umeti radovati se poput deteta. Naljutim se ponekad na njega, i kao i svi roditelji uzviknem njegovo ime, onako opasno, da se ledi krv u žilama. Jao, uplašim se onda sama od sebe, i kažem sebi, a ne, gospođo, ne uči svoje dete da reaguje na komande. Ne dresiraj ga. Onda viknem još jednom, samo što ovaj put izgovorim njegovo ime unazad. :) E, nema me srećnije nego kad u njegovom pogledu tad uočim zahvalnost što mu mama nije ni dreser, ni trener, ni general. Oboje se nasmejemo, i on samo odmahne rukom, kaže: „Važi, amam...“, i uradi ono što sam htela. Onda ga vidim obuzetog strategijom rimskog osvajanja, sa glavom napola uvučenom u monitor, i dobijem potrebu da ga šutnem. Ali to ne radim, radije uključim usisivač baš tada i punim glasom zapevam, veoma operski, Torna a Sorento. :) Usisavam i njega i oko njega, dok me ne pojuri, zaboravi na igricu, i nastavi da se glupira sa mnom. Ponekad ga, dok jedemo, upitam: „A šta bi bilo da sam ti baš ovde rodila mladež?“, i umažem ga pire krompirom po nosu, onda on meni napravi krunu od korice hleba i kaže mi da je on neobično srećno dete jer za mamu ima dvorsku ludu. :)

Sećam se kako je samo poludeo i vijao me po plaži kada sam kamenčiće složila u reč Spajdermen, a onda dopisala „je smotan“...:)

Pitala sam se šta li ću od njega napraviti time, da li grešim, da li je nužno da se mrgodim i kažnjavam ga bilo kako, da bih bila jedan klasičan, uzoran roditelj. Jedan njegov postupak odagnao mi je takve misli zauvek. Bila sam nešto nervozna i loše volje. Pripremali smo se da krenemo nekuda. Odsutno i mehanički sam se spremala za izlazak, a onda odjednom ugledam njega kako me čeka kod ulaznih vrata – spreman. Nisam mogla da poverujem! Stajao je potpuno ozbiljan i lupkao nogom, kao od nervoze što još ne krećemo, a na sebi je imao tatinu jaknu koja mu je sezala skoro do poda, ispod koje su izvirivale takođe tatine cipele, u ruci mu kofer u kojem inače držim escajg koji ne koristim. Uzviknuo je: „Hajde, ženo, dokle misliš da te čekam!“, a ja sam skoro zaplakala od sreće, i izljubila ga.

Vredi svaki osmeh, i naš, i onaj kome nekome izmamimo.



A šta što se tiče onih starijih dečaka koje volimo, a nisu nam deca? :)

Evo i tu jednog malog predloga... Ju, neću... Sramota me je...:)

Ok, ovo bi moglo biti za javnost, malo sopstvene poezije svi možemo pridodati nekim poznatim stihovima. Neka mi oprosti sva moja „srpskost“ ali ne mogu odoleti parodijskom prilazu našoj narodnoj baštini....



„Oj devojko, dušo moja,

Čim mirišu nedra tvoja?

Ili dunjom, il’ nerančom

Ili smiljem, il’ bosiljem?“



„Oj, bogami mlad junače,

Moja nedra ne mirišu

Niti dunjom, nit nerančom

Niti smiljem, nit’ bosiljem

Veće sam ti mlada

Palačinke danas pekla!“ :)



Svaki sličan predlog je dobrodošao. Smeha i poljubaca nikad dosta...:)

(Eh, da. Postoji još nešto što me svaki put nasmeje, jednostavno zavirim u blog Nervoznog-disidenta, i pronađem kisele mačiće... :) Osmeh zagarantovan... :))

Sad kad smo tako lepo začeprkali po nekim dubinama, pomalo razgrnuli zavese, skinuli po koju masku, mogli bi krenuti i korak dalje. Verujem da smo svi iskusili najlepšu stranu ljubavi. Da smo voleli i bili voljeni, ali ne bih sad o tome. Hajde da okrenemo malo taj blistavi medaljon, pa pogledamo njegovu tamnu stranu – ljubomoru.
Ima li ovde ljubomornih? Ma neeema, je li? To su uvek oni drugi, oni slabiji od nas...
A šta je ljubomora uopšte? Hm?
Volite nekog, i šta vam je u svemu tome najvažnije? Pa, naravno da to potraje onoliko dugo dok vi volite, ili dok vas smrt ne rastavi, ako pridajete posebnu važnost nekim potpisima u životu. Da li je ljubomora strepnja da to možda neće biti tako? Sasvim moguće. Logično.
Ili je to strah da nećemo nikad više biti u prilici da sretnemo nekog tako izuzetnog?
Ili je to naprosto strah od budućnosti, od neizvesnosti samstvovanja?
Ili, naposletku, sujeta radi svoj prljav posao i ne da nam mirno živeti?
To sujetno u nama je u stvari vrlo lukavo. Obično se brani parolama. Sujeta je dobrim delom kriva za sve opšte moralne kodekse koji se odnose na ponašanje dvoje ljudi koji su u vezi. Greh je pomisliti na nekog drugog, greh je poželeti nešto drugo, greh je biti sa nekim drugim, greh je oprostiti partneru ako učini isto. Ja sam pošten čovek ako ne varam, ja sam pošten čovek ako ne praštam.
Svet bi bio sjajno mesto da je to zaista tako, da svi nađemo svoju drugu polovinu sredinom dvadesetih, i onda mirno živimo do smrti....:)
Ne bi onda bilo nesporazuma, svađa, skandala, preljuba... A da li vam ovaj naš stari dobri svet izgleda tako? Čini mi se da bi to ipak pre bila neka druga planeta, a ne ova naša... Ovde su oproštaji jednostavno morali biti izmišljeni da bismo uspeli preživeti, da bi ljubavi uopšte bilo, samim tim i nas.
Ovde smo uglavnom svi u potrazi za ljubavlju, a kad je nađemo gledamo da je ne izgubimo. Zvuči normalno, ako je to ono što bi se moglo nazvati pozitivnom ljubomorom. To bi podrazumevalo naš trud da je tom drugom lepo uz nas, i da mi činimo sve da on sam to zaista želi.
Ali nekad ljubomora pojede svu ljubav. To su opsesivna stanja, to su bolesni strahovi, to je porobljavanje voljene osobe, diktatura ega.
Što se mene tiče, i ja sam ona što bi na početku ove priče odmahnula glavom i prenerazila se: „Ko, ja ljubomorna? Ma otkud!“ Glasnogovornik sam u ime slobode, onako amaterski, od srca. Mislim da bi svet najlepši bio kao skup potpuno oslobođenih osoba koje žive samo po dva načela: razuma i srca. No, kako su nam i glave i srca puna đubreta, puna napola sročenih i shvaćenih „velikih životnih istina“, puna predrasuda, puna oprečnih usput stečenih saveta kako bi i zašto trebali živeti, takav nam je i svet. Takve su nam i veze. Neslobodne.
Volim da sam slobodna, bar želim da se tako osećam, i ja, i onaj ko je uz mene. Ali dokle to ide? Hm, do onog momenta dok na slici vidim samo sebe i svog dragog. Pomisao da bi me neko na toj slici mogao zameniti, ipak mi može okrenuti želudac i izazvati potrebu da dotičnom idiličnu nedeljnu supu, sa sve griz-knedlama, frljoknem u facu, i nabijem mu tanjir na glavu. Ne bih ja to..:) Verovatno bih digla nos i pregrmela to uz koju opasku kojom bih pogladila sujetu. Ili bih jednostavno rekla – boli me. Iskreno i trezno.
Mislim da smo svi ipak u dubini duše ljubomorni. Razlikuje nas promišljanje o tome, intenzitet, uspeh da se izborimo sa tim, i reakcije.
Cvetu je možda svejedno koja će ga pčela oprašiti, i to što će za trenutak kasnije sleteti i na neki drugi cvet.
Nama nije.
Ljubav nas razlikuje. I šta smo onda dužni, u ime toga, učiniti? Naravno, raditi na tome da ljubav sačuvamo. Zatomiti egoistične impulse. Samo voleti. Što slobodnije i jače.
Sloboda je ipak najjači magnet, zar ne? Koliko nam još treba do tog ideala? Možda nemerljivo mnogo, a možda...

ŽENA I

Ne laži me
Imam u sebi oko
Slepo za za sve tvoje nemare
Imam u sebi jezero
U kom se utapaju svi tvoji gresi
Imam u sebi ljubav – osetnicu
Pa bolno
Progledavam
Utopljena


ŽENA II

Sva se vrežna snaga moja
Tebi oko vrata svila
I bokori
I lovori
Nestrgnuta



ŽENA III

Ako ti je do moje duše stalo
Samo u svojoj je možeš pronaći
Ako ti je do mog tela stalo
Moraš mi doći ceo
Sa obema dušama u sebi



ŽENA III /a

Ako dok me nema
U sebi osetiš moje tragove
Znači da sam tu bila
Ako sam dotle stigla
Znači da sam umela da volim
Ako ne poravnaš te tragove
Znači da je vredelo

Pozivam vas u kuću, i pri tom postaviljam samo jedan uslov, da dođete sa osobom sa kojom bi trenutno najviše voleli da budete.
Mislim na vaše bivše, sadašnje ljubavi, ili one nikad neostvarene simpatije. Pod ruku sa njima, i ne brinite, odazvaće se.:)
Čaroban je ovo kućerak, ama baš sve je moguće u njemu.
Ne žurite, ne možete zakasniti. Zatvorite oči i otvorite svoje unutrašnje ventile, nek poteku želje, misli i primisli. Realan život ionako će poteći čim ih otvorite....
Dajte mašti na volju. Prilika je ovo da postavite neka nikad postavljena pitanja, da otklonite sumnje, da se preispitate da li je postojalo nekad nešto što ste mogli učiniti ili reći, a niste. Ovo je mogućnost da onima sa kojima danas živimo, ili ih volimo, kažemo nešto što nas tišti, ali za takva priznanja nekako nismo našli vremena ili prilike.
Možete u vrtu nabrati i ruže, darivanje cveća rečit je gest. Ali ne kidajte pupoljke, oni još nisu imali svoju šansu. Samo već otvorene ruže, molim vas. Aluzija bi to mogla biti na otvorenost onog koji ih daruje. A mi planiramo biti otvoreni, zar ne?
Ok, sad možete ući.
Ne okrećite se oko sebe gledajući kako ćete sesti. Na pod morate, nego šta.
Izvinite, ali nema stolova koji inače skrivaju dobar deo našeg tela dok preko njih komuniciramo sa ljudima. Nekad dobro dođu, pa možemo noge uvijati u nerazmrsive čvorove, lupkati njima, ili ih klatiti, a da se to ne primeti suviše, i ne ukaže baš direktno koliko u razgovoru možemo biti nespokojni. Svašta se još može onako diskretno pod stolom, ali pošto večeras nemamo šta kriti, pustimo da i naša tela govore svoju priču.
Tu smo sada.
Ne pomerajte se za trenutak.
Osećate li kako u prostoriji nešto raste?
Ćutnja.
Ogromna nabrekla ćutnja.
Poznat nam je taj osećaj. Mnogo bolje znan od bilo koje priče...
Hajde da učinimo nešto da nas ne proguta, da i ovo veče ne učini uzaludnim.
Pogledajmo dragu osobu u oči. Šta je između nas? Da li samo vazduh koji se može lake šale raseći potezom ruke koji bi mogao biti predznak za zagrljaj, ili nesavladiva gromada nepoverenja, straha, obzira...?
Zašto ćutimo? Zašto dozvoljavamo da gomile neizrečenih stvari naprave zid nesporazuma i nerazumevanja preko kojeg ne možemo jedni druge sagledati?
Kako smo samo skloni da jedni druge izmislimo, mistifikujemo. Svi mi, dragi moji, uglavnom većinu stvari - pretpostavljamo.
Postoji priča o čoveku koji je na samrti uzdahnuo: „Draga, ja ne volim pitu sa višnjama.“ Naime, 30 godina on je tu pitu jeo, jer je njegova žena, na osnovu jedne njegove pohvale iz mlađih dana, umislila da je on obožava. Ona se toliko trudila i pravila je često, da on nije imao srca da joj kaže da to nije tako. Kada je shvatila da mu se bliži kraj, ona je pravila sve češće. Na samom kraju on je bio iskren, ali da li je trebao? Ona je sigurno ostatak svog života provela u kajanju što ga je pitom maltretirala celog života. To je bila možda banalna, ali jedina stvar za koju je mogla sa sigurnošću garantovati. Šta li joj je još prećutao? Zar nije imao poverenja u to da bi ona takvu sitnicu prihvatila? Sa kim je živela? Da li je svog muža uopšte poznavala?

Ne želimo da se takvo nešto desi i nama, zar ne?

Počinje skoro nečujan žamor... Uzimamo se za ruke, a usne – pupoljci, rasvetavaju nam se u ruže, oblikujući pitanja... Zašto si me...? Zašto nisi...? Da li me...? Hoćemo li...? Znaš li...?
Samo pitajmo.
Uvek pitajmo.
I odgovarajmo.
Iskreno.
Na sve.
Da posle ne bude kasno...



Ponekad se pitam zašto nisam
Bar jednom
Iz tvog stana zaista krenula bosa
Zašto to nismo učinili oboje
Trebali smo bar jednom
Zavrnuti nogavice do kolena
I pretrčati sve bare
Na putu do jutra
Trebali smo dočekati svitanje
Naslonjeni na bilo koju ogradu
I ljubeći se glasno buditi stanare
Mogli smo im pod prozorom
Zapevati Internacionalu
Ili zidove našarati drskim grafitima
Zašto nismo našli neko tajno skrovište
Za budalaste snove da ih tako
Od stranaca sačuvamo
Zašto nismo izmišljali najveće laži
I objavljivali ih u jutarnjim novinama
Pitam se što umeli nismo
Otvoriti dušu bez razloga
Satrti sve glupe ozbiljnosti u sebi
Ljubiti dugu
Možda bismo lakše mogli
Kroz ovu nemuštu noć
Neko nasmejano jutro
Naslutiti
Zazoriti

Hteli to ili ne, svi smo mi od nečega zavisni. Pričaću o jednoj od najvećih zavisnosti... a to je potreba za bliskošću.
To ume biti prava robija...
Dođe trenutak u životu kada se otrgnemo od neposredne roditeljske blizine, da li prirodno, ili se te veze moraju razlabaviti obesnošću i instiktivnim nagonom za samopotvrdom, odrastanjem, svejedno. Nađemo se nekako sami na svetu, i šta se dešava? Moramo nekako popuniti te socijalno-emotivne rupe.
Mnogi se bukvalno zatrče, pa iz mamine kuhinje pravo ulete u sledeću kuhinju, u kojoj nastavljaju da kuvaju za nekog sledećeg. Aha, važna veza je hrana. Onoga smo ko nas hrani. I ko zarađuje za nju. Mamini i tatini, pa onda muževljevi i ženini. Ako zarađujemo zajedno, onda smo još više „naši“. Bliskost je osigurana, i to nas može učiniti veoma spokojnim. Nema lutanja, nema drhtanja pred samoćom. Nema velikih rizika, ni sopstvene odgovornosti. Baš je fino što smo nečiji, zar ne?
A onda dođe neki bezobrazan trenutak kada se priupitate, ili vas neko (kao sada ja) zapita – a koliko si svoj?
Mora li nas uvek neko voditi za ruku?
Ma, možda i nismo toliko nesigurni, možda i ne bi zalutali... Ko je vlasnik naše vere u to?
Koliko osoba živi naš život?
Imamo li snage praviti vlastite korake? Super je kada uspemo uhvatiti korak sa još nekim, ali umemo li se zavrteti na štikli i odšetati na svoju stranu, ako uočimo da nam je život nametnuta koračnica sa čijim se taktom bori naše srce?
Ko nas je to isprepadao toliko da sami sebi izgledamo kao rođeni za propadanje, uglibljivanje, iz kojeg nas vazda neko drugi mora čupati?
Najstrašnije je ako dozvolimo sebi da budemo nečija marioneta, samo zato što smo svikli na tehniku njegovih prstiju.
I nikad nije kasno za pitanja i procene. Uvek se može sa razmišljanjem početi ovako: Ja sam taj i taj, volim to i to, umem to i to, mogu to i to, hoću to i to... Svi zainteresovani mogu slobodno sa nama, da bi međusobne bliskosti bile ostvarene, popunjene, uvažene.
E tek onda se pravi „deal“ sa svima, onda se sklapaju ugovori koji neće biti štetni ni za jednu stranu, onda može da se punom dušom voli i uživa. E, tek to se računa kao „skidanje mraka“, tek tada se vi naši unutrašnji pupoljci otvaraju i možemo sinuti u punom svetlu. Važno je da je taj prekidač naš, da svojevoljno isijavamo sve te blistave kilovate, da smo sami sebi Elektrodistribucija...:)
Nekad možda treba stisnuti petlju i reći:



Idem ja sad

Drsko se smešiš
Misleći da nemam kud
Možda i nemam

Samo znam da je tvoj šturi svet
Mojim prisustvom
Prenaseljen




Onda možda sretnemo nekog, sa kim bi razgovor mogao izgledati ovako...



Tvoj osmeh je škrinja za hiljadu reči
Dragi
Ako mi ih poželiš reći
Učini to tiho
Da bi ostale
Tople od osmeha
Vlažne od usana


Tvoj puls je mera stotine uzdrhtaja
Draga
Ako ćeš ih podeliti sa mnom
Učini to
Strasno
Da bi ostali
Topli od krvi
Vreli od srca



Samo da se nikad ne osetimo ovako...



Ko sunovrat sunca
Tvoj odlazak
Moje nebo
Omračio


Palimo svetla, ljudi...

Znate li šta nas razlikuje od cveća?
Stid.
Cveće nema stida. Ruža je upravo bestidna u svojoj lepoti.
Njena golotinja razoružava. Mogli bi smo joj čestitati što na uvid svima, bez ikakvog uzdržavanja, pokazuje sve što ona jeste. Nema foliranja. Trn je zaista trn, oštar i nedvosmislen. Treperavo, ali osiono rašireni listići pokazuju njenu komunikaciju sa svetom, kao da drsko, i istovremeno damski, zahtevaju ono što im pripada. I ona se definitivno ne ustručava da to sladostrasno uzima. U pupoljku se krije esencija čednosti i iščekivanja lepog (koje bi se moglo izdvojiti kao apsolut svih ljudskih sremljenja), i možda bismo mogli priznati da se u pupoljku upravo krije ono najbolje od stida. A to je čekanje pravog trenutka za otvaranje. Cvet je zrelo ispunjenje sna o lepoti. Savršenstvo. Maksimum.
I tu bismo svi mi mogli pred njom pognuti malo glavu. Razmisliti dokle smo stigli. Kakvi smo. Kakvi bi želeli da budemo. Kakvi smo pred sobom. Pred drugima. Da li u svet upiremo samo trnje, ili smo zavučeni u stidljivost pupoljaka kojima nikad nećemo dozvoliti da procvetaju? Da li smo na svoja cvetanja i zaboravili, pa se bavimo ili samo korenjem, kao da je sva suština života da se zna odakle smo, ili smo svu svoju energiju fokusirali na lišće, pa dok očekujemo od sveta da nas neguje, mi samo – dišemo?
Hajde da primetimo još nešto.
Dan je, a ona je najlepša.
Gola.
Istinita.
Zašto su nama potrebni sumraci i mrakovi da bismo se suočili sa svojom i tuđom golotinjom?
Ko je to bacio večnu senku na naša prelepa tela?
Nisu bitni oblici, obimi, ili uobičajena poređenja sa svetskim facama. Bitni smo mi sami. Najvažnije je da iz svoje jedinstvenosti uspemo izvući suštinu - zavoleti i prihvatiti sebe. Svejedno je odakle ćemo početi, da li od prsta na nozi, uha, stomaka ili kuka, svako bi se suočavanje sa svojom neponovljivošću trebalo završiti samo jednim ishodom – zadovoljstvom.
Hajde da jedni drugima obećamo nešto što je možda ludost, možda sitnica, ali zar ne bi bio nezaboravan makar jedan jedini dan u životu koji bi smo proveli potpuno goli? Bez kikotanja molim, i odmahivanja rukom da je to skoro nemoguće zbog dece, roditelja, ovog ili onog. Ljudi, jedan dan. Sami sa sobom, onakvi kakvi jesmo. I pri tom nisam mislila na to da tada treba da budemo u kakvoj seksualnoj varijanti, nego baš sami. Baš da vidimo koliko od odeće zavisi i naš ukupan tok misli. Koliko su prikrivanja duboko utkana u našu sliku o sebi. Super je ako posle to budemo umeli da podelimo i sa partnerom, a puno baš takvih dana vam želim.
Jutra nam ne bi smela biti razlozi za duboke unutrašnje mrakove...
Mrak je odsustvo svetla, u njemu može zasjati samo energija. Hajde da svoje baterije punimo tako, da bi umeli sijati uvek.

Sanjala sam
Da si tu
Tvoju sobu sam usnila
I na jednom zidu
Našu zagrljenu senku
I kako dubokim uzdasima
U pluća uvlačimo
Čestice bluda i nemira
Po ustima kako premećemo
I grizemo reči
Pa ih tako vlažne razmenjujemo
I sanjala sam
Kako se smeješ iz glasa
I kako se moji uvojci
Sa tobom smeju
Šašavo ti klizeći niz telo
I kako mi leto
Vešto razmazuješ
Po grudima
Ljubeći mi
Gipkost u uznosima
U naš uzdrhtali šapat
Zalutala su imena heroja
Kurvi
Najvećih svetskih mučenika
Glamurozne stihove
Pukih ljudskih ideala
Utrljavali smo u pazuhe
U tabane
Podrugljivo
Bezobrazno
Trajao si u meni koliko
Vreme samo ume trajati
I ja sam te primala duboko
Kao kad more u nedra
Uvlači galiju sa blagom
Vladao si mojim snom
I širio se u meni
Poput proleća
A ja sam se topila
U vrelom kovitlacu
Noći i uzdaha
Gutajući tvoje usne
Do bezobzira
Sjali smo u mraku
Ko pahulje se beleli
Hujali vratolomno
Kao vetar nad ravnicom
Treperili kao žice na tamburi
I ostali tu negde
Između dva tona
U zagrljaju zatočeni...
Sanjala sam
Da si tu

Sviđa mi se da moja priča teče tu negde između kamene kuće i vrta...
Od kamena do ruža put može biti svakojak.
Pitanje je samo kojom se stranom srca na svet naslanjamo.
Ne bojte se, neću vas skidati...:) Samo ću vas zamoliti da izujemo obuću. Žene, hitnite te štiklice što jače možete, možemo i takmičenje organizovati koja će ih dalje odbaciti.
Pred nama je puteljak posut kamenjem. U obliku je znaka pitanja.I upravo predstavlja pitanje -da li je oblutak pod stopalom smetnja, pokora, ili izazov?

Ako mislite da ova zapitanost ičemu vredi, ako se iz nje može naslutiti bilo šta što bi moglo govoriti o nama, pola puta smo već prešli. Ostalo je tek nadmetanje volje sa slabostima.

Neka vas ne brine to da li smo smešni dok nezgrapno hodamo po kamenju, kako izdižemo noge više nego što je to potrebno, što se klatimo, izvijamo, naginjemo na sve strane, jedni druge panično hvatamo za ramena da bi zadržali ravnotežu... Ko kaže da smo manje vredni, manje poželjni, ili manje dostojanstveni, ako se približimo prirodi po njenim zakonima? Svakodnevne urbane poze unose u nas neku smornu ozbiljnost, bezličnu rutinu, mehaniku. Šteta je što zaboravljamo da priroda ima svoje iskonske načine da nas zabavi i nasmeje. Jedan bosi hod po kamenju može od nas načiniti pajace, i to je sjajno!
Potrčimo sada do kraja staze i zagazimo u travu. Lepo, zar ne? Osećamo kako su stopala zaslužila ovu milinu. Uživajmo u tome što nam se vlati golicljivo zavlače među prste. To je romantično. Ima u tome nešto od maženja kose nekog koga volimo. Samo ovog puta to radimo malo neobičnije, drugačije. Stopalom... Hajde priznajte, ili se bar osmehnite, ako ste pomislili na to šta bi se sve još moglo stopalom učiniti?:)

Priđimo sad ružama. Stanite slobodno u meku, vlažnu zemlju.(Najlepše vas molim da pri tom ne mislimo na pedikir.) Zarijmo nožne prste što dublje. Hladna je i glatka. Iskopajmo sad, samo uz pomoć nogu, udubljenja tolika da možemo u njih uvući cela stopala. Zasađeni tako uz ružu, kako se osećamo? Zarobljeno, stabilno ili nekako neobjašnjivo čudno?
Sve je objašnjivo, ljudi. Samo ako dozvolimo sebi privilegiju da se pozabavimo sobom, a da se pri tom ne osećamo glupo.
Ruže umeju da slušaju. Cveće oseti toplu ljudsku priču i buja snažnije u znak zahvalnosti za to poverenje.
Hoćemo li na još po jednan kamenit put po sebi, kako bi i najnemogućijim tajnama dali smisla makar ih ponovo nazad pohranili kao neostvarive želje? Šapnimo ih ovom čarobnom cveću…

I hoću te i neću
Jer čudo si
Suviše te žedno pije tlo
Iz kojeg ničem
Želje mi jure ka tebi
Ko neposlušni jaganjci
Ne umem više sa njima
Svakom se novom rečju
Duboko urezuješ u mene
Od tih rana ja sada
- Oživljavam
Kada bi mi rukom preko tela
Ko gudalom krenuo
Bila bih zvuk treperav i čist
Nalik pesmi talasa kad se
Šuštavo i mazno ovije o hridi
Na dnu tog mora
Tvoje oči
Iz plodnih školjki
Bisere
Eh, kada bih samo smela
Zaroniti do tog sjaja...
Čudo moje...

Oko kuće je vrt. Ružičnjak.

Nalik je onom prvom čiju je sadnju naložio Epikur jer je svakog dana želeo da ubere po jednu ružu, ili onom kroz koji je Afrodita potrčala kada je čula da je njen lepi pastir, ljubljeni Adonis, u borbi sa veprom smrtno ranjen. (Trnje je povređivalo Afroditu dok je trčala prema ljubavi, krv je poprskala okolne bele ruže i obojila ih.Tako su nastale crvene ruže.)

Nalik starim rimskim vrtovima u kojim su se ruže gajile za cvetne venčiće korišćene skoro u svim prilikama, kao simboli sreće, ljubavi, sveopšteg zadovoljstva...

Poput manastirskih vrtova u kojima su se ruže vekovima negovale zbog plodova i latica, za hranu i lekove.

Poput ružičnjaka Napoleonove Žozefine, u dvorcu Malmezon, nadomak Pariza, u kojem su se mogle naći sve do tada poznate sorte ovog cveta. Kažu da je ideja o tom prelepom vrtu bila toliko univerzalna i jaka, da su čak i neprijatelji oslobađali caričine vrtlare, ili zaplenjeno seme i ruže sa Napoleonovih zarobljenih brodova slali dalje u Francusku...

U takav vrt vas pozivam...

Pogledajte samo ovu ružu. Pogledajte je dobro, kao prvi put.

Ovakvom savršenstvu bi svi mogli težiti. Od prljavog korena, masnog od upijanja darova zemlje, preko vitke, a čvrste i zdrave stabljike iz koje izbija trnje, kao opomena za nasrtljivce,do čašice u kojoj se gnjezdi apsolut lepote i nežnosti - cvet koji ponosno komunicira sa svetom i nebom. Ako je pokušamo iščupati - opiraće se, ako je pokušamo slomiti - ubošće nas. Moramo joj prići posvećeno, delikatno, i tek tada možemo uživati u njenim čarima.

Od sto čuda je, jedinstvena, i moćna u svojoj krhkosti.

Vredi bar pokušati biti joj sličan...



Sledi malo poezije, trnovite i cvetne, sa korenom duboko uglibljenim u moju dušu...





Moja je sigurnost danas u negližeu

Ogoljeno rame čeka ispovesti

Mogu li se ugrejati od onog

što je u tebi moje

ili samo plamičci iluzije tvore toplinu

zbog koje bi se valjalo skinuti...



Htenja i stvarnost

u raskoraku

slute

da sam te izmislila

Poštovana publiko, moji dragi prijatelji...

Možete me smatrati prevrtljivom, prevarantkinjom, mimikrijom, ili mi pridenuti još koju etiketu za sklonost da se menjam, da drsko skidam i stavljam nove maske bez bojazni da me to bilo kako može diskreditovati. "Bolest glumca" je nepopravljiva vera u sadržaj svakog kutka njegove duše, ma kako on uzvišen ili prljav bio.
Naviknuta da se kao klaun ili frajla, ptica ili aždaja, brecava ili umilna, gladna ili besna, smotana ili seksi, uvek iznova otvaram i sebi i javnosti, daću vam najbolja mesta pred pozornicom na kojoj...
Ček’...
Može to i bolje...
Ambijentalna predstava...
Kuća od kamena... Teške, ne baš pravilne gromade. Unutra svežina. Samo ćilimi i svilene plahte. Oblutci rasuti po njima. Obasjava nas nestalan plamen pet velikih, starih fenjera.
Uđite samo. Smestite se...
Nudim vas vinom i jabukama. Nežno, skoro šapatom. Kao da se o kakvom fetišu radi. Kao da to otkidam od jedne priče koja je tako čudno satkana, da sam od nje napravila svoj premijerni kostim. Zanimljiv je...Ljuske od jabuke, latice belih ruža i plutani čepovi od vina... Baš takva vam mogu mnogo toga reći...
Jabuku prvo omirišite. Zelena je. Tek senke žutog pričaju o tome da ju je sunce milovalo. Dodirnite je usnama, kao da ljubite nekog ko spava, a ne želite da ga probudite. Zubima nežno napravite trag koji bi mogao biti šifra neke vaše tajne. Uživajte malo u toj – panorami...:) Zagrizite polako, da čujete to prvo odvajanje, šuštaj naprsnuća. A onda odlučno. Strasno. Zarijte zube u sveže jabukovo meso, neka pršti! Sameljite ga, žvaćite, raščlanite do najsitnijih komadića. Poteći će sokovi slasti... I vi ih gutajte. Primajte ih u sebe kao najdublje priznanje.Kao pohvalu ili greh. Kao najsočniju istinu o sebi...
Ne, ne možete sedeti turobni i tromi! Utrobu napolje, gospodo, zajedno sa mnom! Igrajte se svojim ćutnjama, svojim zaboravima, svojim tajnama, kao jabukama. Evo i ja žongliram. Bacam ih i dočekujem. I kisele, i opore, i slatke, čak i one trule. Sve su moje. I sve su za vas. I sve su za sve...
Volimo jabuke. One mogu učiniti da živimo dugo. A ako sa svakom izgrizemo i neku svoju slabost, učiniće nas i jačim, i boljim... Slabosti nisu greh. Greh je ne spoznati ih...

Vino... To je takođe dobar korak ka zdravlju i istini. Ulegnuće između trećeg i četvrtog prsta postoji da bi se radovalo staklenom dodiru nožice na čaši. Tek tako provučena između prstiju, i nalegla na dlan, čaša je spremna da nas obraduje. O vinu vam neću govoriti... Ne večeras. Nek bruj zdravice i zvonak sudar čaša bude uvod u još nešto moje...

Zašto reči
Pitke, bistre, grgoljive
Žednim
Presahnuću
Ne pevam li...