Prije nekoliko dana naisla sam na Tv na emisiju Ricky Lake koju obicno ne gledam. U razgovoru izmedju mame i odrasle kcerke iznenadila me je recenica:

"Ako ne prihvatis cinjenicu da sam odrasla osoba i ako se ne prestanes mjesati u moj zivot, zauvijek cu prekinuti svaki kontakt."

Publika u studiju je aplaudirala.

Da li bi i u nasoj okolini publika slicno reagirala i odobravala kcerkino ponasanje ili bi stala na stranu jadne majke koja zeli svom djetetu najbolje.

Kakav je vas odnos do roditelja i obratno. Da li vas sputavaju ili u vama vide zrelu, odraslu osobu.

Uh, makar imala 100 godina, za njih ću uvek biti "njihovo dete", tako da će se oni prema meni uvek tako i odnositi...

Mislim da bi kod nas vecina osudila kcerkinu izjavu, ipak je nasa sredina jos uvek patrijarhalna.

Da, kod nas se osim stalne brige i posvećenosti koje su u neku ruku i prirodne i normalne, često mogu naći slučajevi gde roditelji ne dozvoljavaju svojoj deci ni da se fizički odvoje od njih, nego grade kuće na tri sprata. Deca i odrastaju svesna čijnenice da se od te kuće neće nikad odmaći. To je zaista frustrirajuća i "tesna" životna opcija. Takvi roditelji se mešaju u sve, u izbor profesije i zanimanja, vaspitanje dece, znači njihove odluke bivaju presudne uvek, pa i kad deca zađu u ozbiljne godine... Sigurna sam da je teško otrgnuti se, naročito u sredinama gde je takav način života još uvek uobičajen. Roditeljski ego je moćna stvar, pogotovo ako je začinjen i pričom o večitom dečjem dugu prema roditeljima. Svi mi volimo svoje roditelje, i sigurno bismo se svi maksimalno angažovali oko njih ako im je pomoć potrebna. Ali podrediti svoj život isključivo životu svojih roditelja mislim da je jako pogrešno. Isto tako ne mislim da je dobro podrediti čitav život isključivo deci... To sigurno jesu najsnažnije emocije, ali je potrebno da nas i kroz njih vodi zdrav razum.

Citat:
Roditeljski ego moze gusiti, pa upravo zbog toga dijete odluci da se osamostali. Ne osudjujem postupke tog "djeteta", vec njegove roditelje koji nisu svijesni da ga time samo tjeraju od sebe, narocito ako je ambiciozna osoba, koja zeli biti samostalna. Ne pricam napamet, poznajem vise takvih slucajeva. Roditelji su ih uspjeli odgojiti u jake osobe, ucjepili su im radne navike i odgovornost. Iz postovanja do roditelja ostali pod zajednickim krovom, ostvarili si porodicu ali roditelji im jos uvijek gledaju pod prste, ne daju im disati, zele utjecati na njihove odluke i biti kreator njihovog zivota.
I na kraju, ko je sad kome duzan i ko je odrastao, a ko jos uvijek misli da mora odgajati. Roditelj mora graditi mostove, a ne rusiti ih.

Kod nas kazu da decu do kraja osnovne skole odgajamo, do kraja srednje damo svoje misljenje ako smo pitani, a posle srednje skole mozemo im biti samo prijatelji...

"Kod nas kazu da decu do kraja osnovne skole odgajamo, do kraja srednje damo svoje misljenje ako smo pitani, a posle srednje skole mozemo im biti samo prijatelji" slazem se , samo bih izmenila zadnji deo recenice u.....a posle srednje skole treba da budemo pravi prijatelji , odrasle osobe koje se razumeju i koje su potpuno slobodne da rade ono sto zele u zivotu.
Ja sam mojoj kcerki , kad je posla na fakultet rekla da je njen zivot u njenim rukama.Da moze i savrseno da ga upropasti ili savrseno da ga napravi onakvim kako to ona zeli.Ja sam tu uvek ako joj treba savet ili pomocali nikako da odredjujem smernice u njenom zivotu.To je samo njen put.Moje je da se radujem svim njenim uspesima i da budem tuzna ako nesto ne uspe.Pupcana vrpca je davno presecena ali poverenje i ljubav su daleko jace niti koje ne treba da obavezuju.

Citat:

... i nadomestio ju je most.