Nekada se desi da pred umetničkim delom jednostavno ostanemo bez daha... Pogodi nas istinitost neke rečenice, duboko se poistovetimo sa nekim književnim likom, identifikujemo se sa nekim filmskim ili pozorišnim glumcem, osetimo priču koju nam balerina dočarava pokretom, prepoznamo život isklesan u nekom kamenu majstorskom rukom nekog vajara, zadržavamo dah dok otraje akord muzike koja nas je ponela, spisak je beskrajan...

Podelimo svoje utiske o tim vrhuncima delovanja umetnosti na nas...

Recimo secam se Milade Kalezic u premijeri predstave Carovnica iz Gornje Davce (Vestica iz Gornje Davce). Imala je glavnu zensku ulogu u toj predstavi. U zaru igre ona se je udarila i pocela krvariti, a da to nije ni primetila. A kada je primetila, nastavila je igrati takvim zanosom, zarom i snagom, da sam i sam zaboravio na krv na njenoj ruci i kostimu sve do kraja predstave.
Njezina unutrasnja snaga, sam dozivljaj poistovecivanja sa zadatom ulogom i volja odigrati do kraja odusevili su me. Imao sam priliku videti neke druge glumice u mnogo vecim i poznatijim pozorisnim kucama, koje su u takvom ili slicnim primerima, (za)igrale malo drugacije

Kažu pozorišni ljudi da je scena lekovita... Dok si na sceni ne boli ni zub, iako si se pre toga previjao od bolova, na sceni bolesni ne kašlju, niti kijaju, glavobolja prolazi... Sigurno i adrenalin čini čuda, kao i spremnost glumca da "nadigra" problem...

Koncert našeg čuvenog violiniste Stefana Milenkovića me je svojevremeno ostavio bez daha. On je tada bio dečkić u čijim je rukama violina bila poput neke neverovatne igračke, naštimane za savršenstvo. Nezaboravno...

Ovo je slika kad se Stefan već "momčio"...

Svojevremeno me je bez daha ostavio Markesov roman "Sto godina samoce", bio je za mene pravo otkrovenje, magija... To isto mogu reci i za velicanstveni trezor od kamena u drevnom gradu Petra...

A mene je danas odusevila ova fotografija. Ponekad se desi da vidimo nesto tako, ali malo ko se tada seti na fotoaparat. Takvi trenutci traju nekoliko sekundi i neki su bash sretni da su bili u pravom trenutku na pravom mestu. Fotka nije moja.

Za mene je umetnicko delo sve sto me okruzuje.Nekada zastanem pred prizorom nekog coveka ,osmehom,pokretom...decijim smehom,mojim psom kad me nezno pogleda...Lisce ,more ,sva priroda me odusevljava...Od klasike me najvise odusevljava pocetak renesanse i Giotto.A uopste najlepsa umetnost za mene je islamska,kako u arhitekturi tako i u ornamentima,potpuno me ostavlja bez daha,ubedljivo.

Ovaj septembar ćemo pamtiti po tome što nas je, na žalost, napustio velikan operske umetnosti, vrhunski tenor, Lućano Pavaroti.
Njegova veličina je u tome što je svojim glasom uspeo u mnoga operska dela uneti jednu neponovljivu dimenziju, i mnoga će ostati upamćena baš u njegovoj interpretaciji. Njegova slikovita spoljašnjost, božanski glas i neverovatna harizma plenili su pažnju svetskih razmera. I ko nikada nije nije odslušao ni jednu operu, zna za Pavarotija... Velikan. Umetnik.

Dragi moji a sta kazete o slikarstvu,obozavam slikarstvo .a shodno tome imam i dva slikara u porodici to su moja deca,samo jos da uspemo upisati faks kada za to dodje vreme inace vec su imali par izlozba.

Pa ako vec pominjemo slikarstvo, nedavno je na mene snazan utisak ostavila jedna slika Vasilija Kandinskog. Ne znam sta mi se toiko dopalo, mozda zadiuvljujuca kompozicija boja i senki, neka energija koja izbija iz nje...ne mogu to da opisem, znam samo da sam dugo stajala pred njom.....

Oduševljava me umetnička fotografija , naročito ako obradjuje teme iz prirode! Na netu, mislim da se sajt zove "Ptičica" sam pronašla predivne fotografije.Skinula sam neke ali na žalost nisam zapisala ime autora!
Ove suncokrete kao da je nacrtao Van Gog:

Evo još nekih, prelepih:









Svaka čast na dobrom kliku!

za stvaranje je potrebno obrazovanje, za primanje takodje. sve drugo je nizak udarac, u pleksus.

prava umetnost, mislim, drugo je dekoracija