Sta mislite, koliko treba deci dozvoliti samostalnosti u odlucivanju i ponasanju i kako to utice na razvoj njihove licnosti? Nekad su na ovo pitanje imali jedan odgovor, sada se to menja...
Smatram da je ovde tesko postici neku 'zlatnu sredinu', da ima puno puno faktora koji u nekim trenucima uticu na to da im treba dati vise samostalnosti, a nekad ne...
Sta vi mislite?

Ja pokusavam da izbegnem zamke tog Nekadasnjeg vaspitanja. U vecini slucajeva, kada to nije lose po njih, dajem im dve solucije, da odaberu. Medjutim, zavisi i od slucaja do slucaja. Desi mi se i da budem autoritativna, jer me izbace iz takta, pa mi bude zao.

Mislim da je caka u principu, samo ih se drzati i to je sve

Naravno da treba da budu samostalni,ali to je sirok pojam...Sa druge strane ako ih pustis da sami odlucuju moraju da budu svesni i da su odgovorni za posledice svog odlucivanja...to vec podrazumeva i zrelost,tako da ne znam pravi odgovor...

Djeca su nase ogledalo, zato smatram da ih roditelji svojim postupcima polako oblikuju u odraslu osobu. Najbolje postepeno ih privikavati na samostalnost i sitne kucanske poslove, kako bi rano uvidjeli da su i oni clanovi zajednice kojoj pripadaju i kojoj mogu dati svoj skromni doprinos.

Apsolutno sam za to da kod dece treba što više razvijati samostalnost. To će im samo pomoći jednog dana kada porastu. E sad, sve to u skladu sa godinama, temperamentom i karakterom deteta. Ja imam dva sina, potpuno su različiti, tako da se različito i postavljam prema njima.

Mislim da je to prilično složen problem. Prvo, šta sve podrazumevamo pod pojmom samostalnosti, i koji su parametri u odnosu na uzrast?
Nije lako odgovoriti jer sve to zavisi od mnogo faktora. Kada je pravo vreme da decu puštamo da se sami igraju napolju? Odgovor je jedan ako živite u pitomom kraju, bez puno saobraćaja, poznajete komšije i njihovu decu lično, oni se igraju u grupi... Ma, uživancija... Tek ako neko jaukne zbog udarenog kolena... Ali šta ako živite u urbanoj džungli, ako je u pitanju prometna ulica, ako nema adekvatnog igrališta, nego deca crtaju "školicu" na slobodnom parking mestu, ako vašom ulicom svakodnevno prolaze hiljade nepoznatih ljudi... Strah je razložan i opravdan. I šta da rade roditelji nego da uzmu dete za ruku i odvedu ga da se negde izigra i istrči, baš kao što se to čini sa kučićima. Dete mora biti pod stalnim nadzorom, bar dok roditelj ne upozna decu sa kojom se druži. Klinci su povodljivi, a pustolovine po današnjim gradovima nisu baš tako bezazlene. Kakva su vaša iskustva? Ja upravo tu brigu brinem...

Moja deca su po mom misljenju i previse samostalna za svoj uzrast. Ne govorim to da bih se pohvalila, vec suprotno. Samostalna deca, ustvari ona deca koja se osecaju da su samostalna ili koja osdecaju da mogu sami, po mom misljenju su i nepredvidljivi. To sto mom klincu padne na pamet da moze sam da uradi, a da mi cak i ne nagovesti jer je veliki(5,5godina), ne pada na pamet ostaloj deci.
Ipak glasam za nesamostalnu decu, sigurnije je sa njima, verujte mi. Kod njih vas nista ne moze iznenaditi, jer prvo ocekuju od vas. U stvari najbolja je sredina, ali ova krajnost kod moje dece je nepodnosljivo strahotna.

Inace Darst, istina je u gradu se ne moze spokojno pustiti dete napolje. Samo pricanja i razgovori, po kozna koliko puta. I ja imam taj problem- hoce napolje, ali sami-bez mene, jer nisu vise mali. Nekako se trudim da neprimetno pazim na njih, ali zamorno je to-celo vreme biti u ilegali

Uvek sam za samostalnost koja je na uzici razuma.

Nikada nemojte lagati svoju decu! Korak ka samostalnosti je korak ka odrastanju i postajanju odgovorne licnosti!
Kad deca iznevere vasa ocekivanja ,zapitajte se da li su to bila i njihova ocekivanja!
Da li samo projektujete svoje neispunjene ambicije kroz njih ako im vi stalno odredjujete sta i kako ce raditi?
Saveti su dobri da se i oni ne bi spoticali na greskama koje su pravili i drugi pre njih, ali im savetima ne vezujte ruke vec im sirite poglede na svet!

Najgori roditelj je onaj koji se ponasa "vruce-hladno".
Cas mu nesto odobravamo a cas ne!
Dete ne zna onda na cemu je i uvidja da se na vase stavove ne moze osloniti pa se onda ponasa tvrdoglavo i po svom.
To nije samostalnos vec dete ne moze da pronadje odgovarajuci model ponasanja.Za detinjstvo je karekteristicno ucenje po modelu-pazite da budete dobar uzor svom detetu!
Ovo je bilo malo predavanje iz decje psihologije-iako nisam imala nameru ali dobro je znati...

Tesko je napraviti neku sigurnu nevezanost djeteta na roditelja. Svi nasi pokusaji odgoja vezani su na nasa vlastita iskustva. Mislim da je vrlo vazno da kao roditelj nismo previse zabrinuti za dijete, da ga ne vezemo na sebe i da ga zbog vlastitih strahova ne ogranicujemo u njegovom istrazivanju.
.

Samostalnost je vrlo bitna,ali je jos vaznije da dete shvati zasto.Ukoliko mu se to nametne,vrlo je noguce da nece zeli da se osamostali.Ukoliko pricom pristupite tome,i naravno budete strplivi,deca to vrlo lepo prihvataju.