Da li ste u stanju da prastate?

Obicno se kaze: mogu da oprostim, ne mogu da zaboravim. Da li je u tom slucaju covek zaista oprostio?

Teska tema zaista...

Sve zavisi kome se oprasta i sta. Mislim da je teze oprostiti osobi koju izuzetno volis nego nekom koga znas povrsno, iz razloga sto si u njega imao poverenje i sad se osecas iznevereno i izdano. Ako mu i oprostis tesko ces zaboraviti iz istog razloga. On ce stalno da bude pored tebe i svaka sitnica ce te podsecati na ono sto je uradio. Tesko je jer ga volis vise od svega a njegovo prisustvo te podseca na to koliko te je povredio.

Jedna vrlo draga osoba mi je rekla da je ljudski gresiti ali je bozanski prastati. Ja sam zato oprostila ali kako da zaboravim?

Ne opratsam.
I ne zaboravljam.

Imam jaku grizu savesti, neverovatno jaku ili bolesnu.
Kad se ja nekom ogresim, smatram da izvinjenje nemoze ublaziti stetu niti moze izbrisati receno, tako da i da se izvinim i da mi je oprosteno, ja jos dugo posle toga osecam grizu savesti. Mene izvinjenje nemoze oprati, osim ako nije nesto takoreci banalno.
Postoje ljudi koji su mi se mnogo ogresili, mozda im u momentu nisam oprostila, ali kroz godine jacina moje ljutnje, uvrede, povrede, jenjava. Pa se ponekad zamislim cemu to, zivot je i te kako kratak da bi ga trosili na ljutnju. Pokusam da oprostim, a ako bas nema mesta onda pokusam da ih izbrisem iz svog zivota-sto je teze ali je efikasnije po mene.

Kao što postoje oprostivi i neoprostivi gresi, tako postoje i prihvatljiva i neprihvatljiva izvinjenja. Ako se neko ogreši o nas, mi smo u poziciji da biramo da li ćemo oprostiti ili ne. Te odluke su nekad vrlo bolne, i zahtevaju od nas duboko promišljanje kako da postupimo. Pravila nema. U pitanju je samo unutrašnji osećaj koji nas može usmeriti šta nam je činiti.
Ako praštamo, to moramo učiniti iskreno, bez opoziva, čvrsto ostati pri tome i ne maltretirati osobu kojoj smo oprostili stalnim daljim sumnjama. Sa druge strane, ako osećamo da je oprost prevelik zalogaj za nemir u duši, ako jednostavno vidimo da izvinjenje ne može izlečiti ranu, ako i dalje vreme provodimo u grozničavoj sumnji, možda je bolje i da ne praštamo. Nekad su takve situacije jače od nas samih.
Život sigurno ne treba provesti u natezanju između dva zla- bivšeg greha i daljeg straha od njega. Oproštaj nosi sa sobom obavezu da ćemo se ponašati u skladu sa njim. U potpunosti. U obavezi smo da zatomimo u sebi sve, do potpunog zaboravljanja na greh.
Ako se to ponovi, osoba nas i posle toga izneveri - pa ništa. Zatvaramo knjigu koja nije bila vredna čitanja. To možda boli više nego ona prva rana, ali tada možemo biti sigurni da smo učinili sve za taj odnos, a da nas ta osoba definitivno ne zaslužuje.
Onda treba poći dalje, i zaboraviti na sve to. Tada je važno znati da na druge osobe ne smemo gledati kao na potencijalne krivce, nego opet krenuti čistim srcem. Ne smemo u svemu tome dozvoliti da nas tuđi gresi iskvare. Nisu svi ljudi isti, i u traženju istinske sreće i kvalitetnog odnosa treba istrajavati dok smo živi.

Nije u pitanju uvek samo strah od daljeg greha, vec sa spoznajom o grehu treba ziveti a to nije lako. Zato je ponekad bolje odmah preseci i krenuti dalje. Bar cemo savladati taj nemir u dusi...

Spoznaju o grehu možemo prihvatiti kao iskliznuće opravdano raznim razlozima, jer do toga je moglo doći i našom krivicom. Ali smo često prema sebi najblaže sudije, pa se dešava da i ne razmislimo o tome da smo i sami krivi za po nešto...
Nekad je odnos vredniji od nemira u duši. Ako nam se ta veza učini važnom za životnu sreću, jedan oproštaj nije velika cena. Tu sa sobom moramo ozbiljno raščistiti... I sa tom osobom, naravno...

Citat:

Tacno, ali zavisi sta se prasta, kakva vrsta greha, odn. sa kim je pocinjen. U stvari, zbog mira u dusi treba oprostiti, ali se (opet u zavisnosti od tezine greha) postavlja pitanje da li je moguce nastaviti zajednicki zivot..

Ne opraštam! I veliko sam zlopamtilo veeeliko..... čini mi se da prije pamtim situacije kada mi je neko podvalio..učinio neko zlo,nego lijepe stvari..ne znam.... po tom pitanju sam blesava.... vrijeđaju me sitnice,pa te sitnice i ostavljaju trag...

Prijatelje cijenim iznad svega...kada nekoga zavolim na taj način,i pustim u sve sobičke moje duše....dobiju moje potpuno povjerenje...onog momenta kada ga izigraju...kada me povrijede....zatvaraju se sva vrata...ja sam takva...i teško da će ikada više naći načina da se vrate...ne na isti level,nikada... ali,ja iskreno kažem toj osobi...ne muljam...kažem da me je povrijedio/la i da se ne trudi i ne izigrava pajaca u pokušaju da me preobrati... ponudim nastavak...ali sa blagim izmjenama i povremenim naletim talasa hladnog vremena(emocija )

Ne znam...upravo iz ovog razloga...što se ne mogu mijenjati nikada u tom pogledu,nastojim da izbjegnem moguće konflikte,da ustuknem gdje mogu...jer...kada sam dobra dobra sam,kada sam loša,bolja sam

Kada me povrijede osobe koje toliko i ne volim...koje su tu tek usput...njih olako prekrižim kardinalna sam....šta ću

Citat:
Sunshine, u ovome ima toliko mudrosti... Opasna je to začkoljica.
Celo veče razmišljam o ovome, samo da znaš

Biće Darst da si i ti jako dobra kad si loša ;-) :-D ...

Zbunile ste me! Uvek sam mislila da sam loša kad sam loša jer ne volim sebe kad moram da budem loša!!!
Potpuno se slažem i slično reagujem kao i ti Sunshine kad me iznevere prijatelji (iako se to već davno nije desilo jer sam s godinama napravila dobru selekciju )i kad mi se desi da moram da budem loša .Onda osećam uglavnom prazninu i tupost. Nezadovoljstvo.Bes.Nevericu.Tugu.
Da li sam bolja prema sebi? Nisam. Prema onima koji su me povredili? Ne znam...
Teško odstupam kad zauzmem neki stav.Velike greške teško opraštam i sebi i drugima.Malima se smejem kad prodje kratak ,prvi talas ljutnje.
Ali ne nalazim zadovoljenje i boljitak u praštanju niti u neopraštanju.Najčešće se pitam kako je uopšte i došlo do sukoba, koji je to kamenčić uzrokovao lavinu i zašto je moralo baš tako da se sve odvija...Da li samo takvo razmišljanje može čoveka da učini boljim i da ga nauči kome može da veruje? Ne znam...Možda...

Vidiš, Maculi, to dobro-loše može se okretati i tumačiti na razne načine. U stvari i kad radiš nešto što misliš da je dobro, nekom se može učiniti baš lošim, zar ne? Isto tako, ponekad namerno uradiš nešto što je možda loše, jer shvatiš da je to najbolje što možeš učiniti...
Problem je što posledice uglavnom samo pretpostavljamo, računajući da dobro poznajemo sebe, i one oko sebe...
Ma, ima tu svašta...

Ljudski je grijesiti, jer smo svi krvavi pod kozom. Veci je problem kako reagirati. Kad sami grijesimo vrlo dobro znamo zasto smo pogrijesili i sta nas je sve navelo na to. Peci ce nas savijest ali pri tome cemo lakse naci opravdanje, nego kad se greska dogodi nekom drugom.
Svi smo prvo zateceni i vrlo razlicito reagiramo. Obicno je to uvreda ili duboka bol koju osjetimo. Neki od nas nisu u stanju saslusati argumente koji su tu osobu doveli do tog cina. Skloni smo osudjivanju i brzim reakcijama. Ipak mislim, da ako nam je nanio bol neko koji nam je blizak, zasluzuje jos jednu sansu, jer nas nikada toliko ne moze povrediti neko koga ne cijenimo.
Mozda su upravo takvi trenuci povod da preispitamo sami sebe, da naucimo nesto iz toga, jer kao sto sam vec rekla - pod kozom smo svi krvavi, a svi smo pomalo gresni na takav ili drugaciji nacin.

Ja ipak mislim, bez obzira na sve sto ste napisale, da je pruzanje druge sanse pogresno. Neka si tu sansu osoba koja je izgubila nase poverenje izbori svojim ponasanjem, to je po mom misljenju mnogo bolje. Na taj nacin ima svako priliku preispitati sebe i svoje (buduce) ponasanje.

DaRkDuDe, slazem se. Ni ja ne verujem mnogo u duge sanse. Ali preseci nesto bez objasnjenja je isto tako glupo, jer zivot je nekad cudan, nekad cak i gluposti mogu dovesti do nesporazuma. Uz to bi dodao i ovo:
Darstellerina:
Citat:
Da nekad smo i sami krivci, a da to ne shvatimo na vreme...
Sansa za zivotnu srecu se ne pruza cesto. Ako je prepoznamo vredi se boriti. I tu krece onaj vazan deo o tome da medjusobno svojim ponasanjem dokazujemo da nismo pogresili.

Veca od ljudske gluposti je samo ljudska sujeta....
Ne znam cije su ovo reci, ali su mi se potvrdile po hiljadu puta....
Oprastam sve cesce, jedino ne mogu zaboraviti kako sam se osecala kad sam bila povredjena.
I pokusavam iz sve snage da promenim i pomerim nesto u tim ljudima koji su mi se ogresili.
-Dark: Neki su ljudi stvoreni da bi drugima komplikovali zivot, ponekad su to neki nasi bliski ljudi....
-Dejan: Sansa za zivotnu srecu se ne pruza cesto. Ako je prepoznamo vredi se boriti.-
Kako se ta sreca moze prepoznati, obicno shvatamo sta smo propustili, tek kad to izgubimo....

To za sujetu i gluposti si ako nigde drugde citala kod Disidenta u blogu. Pretpostavljam...
Divan:
Citat:
Moze, moze, narocito ako na vreme iskljucimo gorepomenutu sujetu. Ona ume da kvari vidike.