Datum unosa: Cetvrtak 05.07.2007, 05:36, Naslov: Filozofija hrane
Filozofija hrane
Filosofija svakog čoveka ili pak njeno odsustvo ogleda se u njegovom načinu života, a ovaj se, opet, najbolje ukrčka ispod poklopca od rostfraja. Tako je i sa čitavim narodima. Mnogima bolje od svakog znaka, naravno i krsta, pristaje rumeno prase na ražnju, koje su ostali ‘’civilizovani’’ narodi izbrisali iz svog kolektivnog pamćenja i neduzno se predali biljožderstvu (to jest vegetarijanstvu). Posto su ovim animofilnim gestom poništili smisao postojanja rozikastog prasećeg roda, izmislili su cepter lonac ne bi li poslednje trunke energije iz iznemogle prirode sto uspešnije presadili u svoje stomake.Nama, ostalo je da sve što iz zemlje izraste puni se beskrajnim rezancima mlevenog mesa poispadalog iz turske mašine za mlevenje pravoslovnih naroda.
Dalje od naših neprežaljenih zavojevaca, u visoko estetizovanom paganstvu, maleni istočnjaci organizovali su svoje uravnotezene jin-jang zalogajčiće u lonac kakvom nema premca medju svetskim visokim kuhinjama. Još jedan front na kome svoju neohristovljenu drevnu mudrost koriste za invaziju na zapadne varvare.
Prodor istočnjačkih kuhinja na evropsku trpezu vezan je za naš vek otvorenih komunikacija tek u najširem smislu. Još u srednjem veku, mandarinski kuvari bili su prisutni u tadašnjim centrima visokog kulinarstva - u manastirskim kuhinjama zapadnog hrišćanskog sveta. Njihova uloga, možda više od obogaćenja umeća manastirskih kuvara mogla je biti u unošenju malo reda, umerenosti i dobrog ukusa u kuhinju koja je više dugovala rimskoj carskoj kuhinji nego Benediktovom pravilu.
Grčki antički kuvari koji su morali da poznaju materijalističku filosofiju, svoje znanje preneli su Rimljanima, a ovi su ga opet, razvili do čuvenog prejedanja do povraćanja i nazad za patricijskim trpezama. Prvi poznati majstor u zapadno-hrisćanskoj istoriji - kuvarica(!) Redegunda(inace okrunjena papskim svetiteljskim oreolom) svoje čuveno medeno pile i medeni govedji ragu kao da je spremala po receptu Apicija - sveštenika rimske kuhinje, koji se ubio kad je otkrio da mu je ostalo jos samo deset miliona sestercija (a prethodno je potrosio oko sto miliona, uglavnom na hranu). U ovakvoj konkurenciji strogost svetog Benedikta Nursijskog nije imala mnogo šanse.
O krajnje slobodnom tumačenju ovog pravila o ishrani zapadnih monaha govore dugacki spiskovi namirnica za manastirske gozbe koji su se kretali od ribe dabra, (koja ima krljušti na repu), do ribe kokoške (koja „dobro kuvana u loncu kao da dolazi iz morskih dubina"
, preko fazana, pauna (ponešto žilavog), labuda, ždrala, zatim nezanimljivih domaćih zivotinja i divljači, sve do posebno omiljenog sengalenskog dvonožnog medveda i voljenog dvonožnog praseta.
U doba baroka potpuno su zamrli i najuporniji glasovi zagovarača benediktovog pravila, tako da je bilo moguce da jedan engleski pisac iz tog vremena, sklon uživanju, nazove kuhinju manastira Alkobasa u Portugalu „ najslavnijim hramom ždranja citave Evrope".
Teško je poverovati da do ove izjave seže cak i posredni sholastički blagoslov dat u tvrdnji Tome Akvinskog da je debeo covek pametan - potkrepljenoj sa blizu stopedeset kila telesne težne „bika sa Sicilije".
Bogu hvala te se medju pravoslavnima nije nasao niko toliko pedantan i sistematiča da dosledno belezi apetite pravoslavnog monašta. Verujem ipak,da bi bilans bio ponesto različt. Za stavroforske stomake mirskog svešenstva kao i za obim pojedinih vladičnskih pojaseva ( kako ruskih i grčkih tako i domaćih ), ne garantujemo. Kao ilustraciju prilažem spisak iz „teftera kuhinskog" beogradske mitropolije, načinjenog na Cvetnu nedelju 1731.e godine, za vreme mitropolita Mojsija Petrovića:
11, nedelja cvetna: oka svakojake ribe 11 for.40 nov., 1/2 jagnjeta 60 nov., ptica 15 nov., osam funti govedja mesa 26 1/2 nov., 1 funta putera 40 nov., spanaca 30 nov., petrozila 30 nov., 4 oke luka 40 nov., mljeka slatka 5 nov., kaimaka 10 nov., salate 25 nov., smerčaka 25 nov., zemlički 66 1/2 nov., rasola 5 nov., rena 25 nov., 2 mosa brašna 33 1/2 nov., 1 divija patka 15 nov...
Reklo bi se da je ovim posnim asortimanom mitropolit dostizao grofovski status koji su u to vreme diktirali papski kardinali. Pogubnim pipcima evropskog baroka nisu izmicali ni stomaci pojedinih pravoslavnih arhijereja.
Filosofija svakog čoveka ili pak njeno odsustvo ogleda se u njegovom načinu života, a ovaj se, opet, najbolje ukrčka ispod poklopca od rostfraja. Tako je i sa čitavim narodima. Mnogima bolje od svakog znaka, naravno i krsta, pristaje rumeno prase na ražnju, koje su ostali ‘’civilizovani’’ narodi izbrisali iz svog kolektivnog pamćenja i neduzno se predali biljožderstvu (to jest vegetarijanstvu). Posto su ovim animofilnim gestom poništili smisao postojanja rozikastog prasećeg roda, izmislili su cepter lonac ne bi li poslednje trunke energije iz iznemogle prirode sto uspešnije presadili u svoje stomake.Nama, ostalo je da sve što iz zemlje izraste puni se beskrajnim rezancima mlevenog mesa poispadalog iz turske mašine za mlevenje pravoslovnih naroda.
Dalje od naših neprežaljenih zavojevaca, u visoko estetizovanom paganstvu, maleni istočnjaci organizovali su svoje uravnotezene jin-jang zalogajčiće u lonac kakvom nema premca medju svetskim visokim kuhinjama. Još jedan front na kome svoju neohristovljenu drevnu mudrost koriste za invaziju na zapadne varvare.
Prodor istočnjačkih kuhinja na evropsku trpezu vezan je za naš vek otvorenih komunikacija tek u najširem smislu. Još u srednjem veku, mandarinski kuvari bili su prisutni u tadašnjim centrima visokog kulinarstva - u manastirskim kuhinjama zapadnog hrišćanskog sveta. Njihova uloga, možda više od obogaćenja umeća manastirskih kuvara mogla je biti u unošenju malo reda, umerenosti i dobrog ukusa u kuhinju koja je više dugovala rimskoj carskoj kuhinji nego Benediktovom pravilu.
Grčki antički kuvari koji su morali da poznaju materijalističku filosofiju, svoje znanje preneli su Rimljanima, a ovi su ga opet, razvili do čuvenog prejedanja do povraćanja i nazad za patricijskim trpezama. Prvi poznati majstor u zapadno-hrisćanskoj istoriji - kuvarica(!) Redegunda(inace okrunjena papskim svetiteljskim oreolom) svoje čuveno medeno pile i medeni govedji ragu kao da je spremala po receptu Apicija - sveštenika rimske kuhinje, koji se ubio kad je otkrio da mu je ostalo jos samo deset miliona sestercija (a prethodno je potrosio oko sto miliona, uglavnom na hranu). U ovakvoj konkurenciji strogost svetog Benedikta Nursijskog nije imala mnogo šanse.
O krajnje slobodnom tumačenju ovog pravila o ishrani zapadnih monaha govore dugacki spiskovi namirnica za manastirske gozbe koji su se kretali od ribe dabra, (koja ima krljušti na repu), do ribe kokoške (koja „dobro kuvana u loncu kao da dolazi iz morskih dubina"
, preko fazana, pauna (ponešto žilavog), labuda, ždrala, zatim nezanimljivih domaćih zivotinja i divljači, sve do posebno omiljenog sengalenskog dvonožnog medveda i voljenog dvonožnog praseta.
U doba baroka potpuno su zamrli i najuporniji glasovi zagovarača benediktovog pravila, tako da je bilo moguce da jedan engleski pisac iz tog vremena, sklon uživanju, nazove kuhinju manastira Alkobasa u Portugalu „ najslavnijim hramom ždranja citave Evrope".
Teško je poverovati da do ove izjave seže cak i posredni sholastički blagoslov dat u tvrdnji Tome Akvinskog da je debeo covek pametan - potkrepljenoj sa blizu stopedeset kila telesne težne „bika sa Sicilije".
Bogu hvala te se medju pravoslavnima nije nasao niko toliko pedantan i sistematiča da dosledno belezi apetite pravoslavnog monašta. Verujem ipak,da bi bilans bio ponesto različt. Za stavroforske stomake mirskog svešenstva kao i za obim pojedinih vladičnskih pojaseva ( kako ruskih i grčkih tako i domaćih ), ne garantujemo. Kao ilustraciju prilažem spisak iz „teftera kuhinskog" beogradske mitropolije, načinjenog na Cvetnu nedelju 1731.e godine, za vreme mitropolita Mojsija Petrovića:
11, nedelja cvetna: oka svakojake ribe 11 for.40 nov., 1/2 jagnjeta 60 nov., ptica 15 nov., osam funti govedja mesa 26 1/2 nov., 1 funta putera 40 nov., spanaca 30 nov., petrozila 30 nov., 4 oke luka 40 nov., mljeka slatka 5 nov., kaimaka 10 nov., salate 25 nov., smerčaka 25 nov., zemlički 66 1/2 nov., rasola 5 nov., rena 25 nov., 2 mosa brašna 33 1/2 nov., 1 divija patka 15 nov...
Reklo bi se da je ovim posnim asortimanom mitropolit dostizao grofovski status koji su u to vreme diktirali papski kardinali. Pogubnim pipcima evropskog baroka nisu izmicali ni stomaci pojedinih pravoslavnih arhijereja.
