Moj veliki prijatelj Vladeta Jovanović, urednik sajta www.gastronomija.info, preminuo je u nedelju od poseldice moždanog udara.Nestao je preko noći.Danas na groblju ''Orlovača'' obavljena je sahrana.Veliki broj prijatelja kojima je njegovo ime značilo puno, se pojavio na sahrani.
Tuga.
Međutim, ne mogu a da nemam utisak drugih stvari koje su mi zapale za oko, a koje se tiču nas, našeg menatliteta i bola koji sami sebi nanosimo.
Za početak, ja shvatam da je ljudima u ''JKP Pogrebne usluge'', sve to posao, ali...
Prvo pred kraj opela, banuo je jedan neobrijani čovek sa voki-tokijem i identifikacijom poslovođe, izgleda je bio zadužen za sam sprovod.On je izdavao naređenja nesretnom narodu, ponašao se bahato, a ljudi, na tom mestu ne naviknuti da se svađaju, ćutali su dok je on ''razvrstavao'' redove.O prosjacima da i ne govorimo.O neurednosti, prljavštini i čoveki koji je sa cigaretom u ustima i štrokavom mantilu vozio ona kola.Grobari koji su se u najmanju ruku ponašali, kao da su bili na ''Zvezdama granda'', a ne na sahrani.
Gde smo mi?Gde je dostojanstvo čoveka koji je preminuo.I njegove porodice?I ako ćemo najgore, najbezosećajnije, tu ''uslugu'' je neko platio.Nije poklonjena.
Posle, sahrane, okupili smo se u restoranu ''Stara Trešnja'', čiji je vlasnik, prijatelj našeg pokojnog Vladana.Ljudi su odradili profesionalno posao.Međutim, kako se u tim trenucima ne gleda gde ko sedne i šta se jede, taman posla, ja sam seo na prvo slobodno mesto na koje sam naišao.Ja nisam osoba koja je umerena u hrani i piću, ali ovaj momenat mom kućnom vaspitanju nalaže da se bude umeren i diskretan.Jer on je moj veliki drug bio i zaista sam potrešen i nisam jednostavno mogao ništa.Ali, dvoje ljudi koji su sedeli pored mene, su tako ždrali i pili, tako se kezili, tako se neartikulisano ponašali, da je to bilo i više nego neumesno.I onda su ustali, otišli i ni ''doviđenja'' nisu rekli!A i mnogi sa njima.
Ma kakvi su nam to glupi običaji?Kakvi su nam to idiotizmi kojima smo okruženi?
Ponekada se zaista stidim što sam pripadnik našeg naroda.Stidim, jer smo nekada takvi neandertalci, da ja to ne mogu da shvatim.
Ne, jednostavno, ne mogu!

Mogu samo reci da se slazem sa tobom, i meni je nekako bezosecajno da se nagrne na jelo i pice za pokojnikovu dusu. U celoj guzvi, shoku i boli, jos treba misliti i sta ce i kako ce da se posluzi na groblju ili kuci.
Neki su obicaji toliko prevazisli granice kulturnog da se cudim i pitam u sta ce prerasti.
A ako i pokusas da nesto promenis, sledi osuda okoline kao da je najvece zlo u pitanju.

Znam o cemu pricas. I sama sam se uverila u ruzno nalicje tog obicaja nakon oceve smrti. Gde je tu postovanje bar prema porodici pokojnika?
Na zalost, takve stvari se tesko menjaju...

I kod nas je obicaj da se posle smrti pojede i popije. To je sedmina. Obicno je na sedmini iskljucivo rodbina pokojnog, izuzetak mogu biti jedino izuzetno bliski prijatelji pokojnog.
Na sedmini se posle jela prica o pokojnom, ljudi se sete njegovih navika, najradije posebnih ili se sete na komicne situacije u kojima je pokojni ucestvovao, na vic koji mu se dopao ili ga je ispricao, uglavnom na kraju moze biti cak veselo. Na smrt, ma koliko ona bila zalosna za sve, gledamo kao na nesto sto nas sve jednog dana ceka. Obicno si rodbina tada obeca da ce se cesce posecivati, ali to se kasnije zaboravi... pa se opet svi sretnu tek na sledecoj sahrani. Tako da su to susreti tuge i radosti istovremeno.
Pred sam razlazak obicno najstariji u rodbini jos jednom odrzi govor u spomen na pokojnog i podseti rodbinu na to, da treba drzati zajedno i podupirati se. Najcesce je on sledeci na redu...

Ma ja se slažem sa time, samo ako je umereno i ima neku razumnu meru!

Obicno se kaze da se o svakoj osobi prica tri puta u zivotu. Prvi put kad se rodi, drugi put kad se zeni, a treci puta kad umre.
Taj posljednji ispracaj pokojnika trebao bi biti dostojanstven. Upravo zbog toga sto je to najintimniji trenutak, red je da umrloga isprate njegovi najblizi. Zbog toga mi se dopada nov obicaj, po kome pogreb pokojnika nije objavljen u dnevnim casopisima, vec u tom obredu sudjeluje samo najbliza rodbina. U miru i tisini, sa malo vijenaca i cvijeca, uz popa ili uz jednostavan govor. Kod nas je obicaj da se umijesto vijenaca donesu lijepo upakovane svijece kojima se na simbolican nacin oda sucut porodici.
Jos jedan od humanih nacina sahrane je kremiranje. Neki mozda jos uvijek imaju otpor do takvog cina ali u nedostatku prostora, a i iz humanih razloga taj nacin je sigurno mnogo dostojanstveniji. Osobu koju ispracujemo uvijek cemo zadrzati u mislima po slici koja stoji na njegovom zadnjem pocinku.

Svece su i kod nas obicaj da se daju: "Kad ides na grob pa zapali i jednu moju..." Daju ih osobe koje zive daleko od mesta sahrane ili cak u drugoj drzavi.
Smrt je zalosna narocito u slucaju da nekoga izgubis doslovce preko noci pa ostane sve nedoreceno.