Pokušavajući da budem ispravni građanin, i da po preporuci Gradske Vlade, danas koristim javni prevoz, ja sam to i uradio.
Sa Banovog Brda, sa okretnice vikendom na svakih 20 minuta kreće autobus 533, koji saobraća na relaciji :''Banovo Brdo-Groblje Orlovača''.
Krenuo sam da mom nedavno preminulom prijatelju, kako naši pravoslavni običaji nalažu, posetim grob, popričam sa njim i pridružim njegovoj porodici na ''Prvoj suboti''.
533-ojka, stoji polupuna.Zagušljiva.Sede i stoje ljudi u crnom i ljudi koji nisu u žalosti, ali su veoma pogođeni njihovom nesrećom koja se desila.
Retko ko silazi, ljudi samo ulaze.
Kod vozača na prvom sedištu sedi jedna žena sa nekih nepunih pedesetak godina.U dubokoj crnini.Deluje mi da je skoro izgubila nekog bliskog, do nje je torba, sa ponudama a u ruci buket prelepog poljskog cveća.Gleda kroz prozor, ne mrda se.
Iza nje par bakica u crnini.I one ćute, ali mi deluju nekako naviklo na situaciju, u kojoj se nalaze.Nije im sve jedno, ali su navikle.
Svaki život, svaka priča za sebe.
Međutim, pažnju mi skreće mlad momak.Mlad, mlađi od mene.Nije u crnini, ali vidi se da žali, da jako žali.Drži jednu ružu u ruci i moli me da mu otkucam kartu.Sam počinje da priča.Kaže mi da se zove Draško i da je iz 'Jerkovića.Nema sjaj u očima, ruke su mu blede, a pogled izgubljen.Devojka mu je poginula, pre dvadeset dana u saobraćnoj nesreći na Ibarskoj magistrali.Stalno mi ponavlja da svaki dan ide i da joj odnese ružu i da joj kaže da je voli...
Šta da mu kažem, šta da pitam...
Rekao sam mu samo da se pazi...
Stigli smo...
Draško je otišao svojoj dragoj, ona ženica svojoj nesreći, a ja Vladeti...Ljudi se gube u groblju...Tamo su svi isti....


Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

Branko Miljković

Ja gužvam pismo,
samoća me peče.
Zar izlaza nema
na putu zavjetnom?
No što mi dušu mori
ja ću da izrečem--
ja ću da izrečem
u odgovoru svom.

Jesenjin

Pre neki dan vozim se ja kroz BG autobusom... i ne mogu da se nacudim koliko su ljudi razliciti od onih u NS. Za 28god nisam u NS dozivela tako nesto kao za taj jedan dan u BG. Samo se svadjaju, guraju, psuju... neka zena hoce napred a lik vice "nema mesta!" pa nastavlja sa svadjanjem... neko otvori prozor a zena neka vristi da se zatvori...
Elem.. drugog dana vracam se kuci kad u busu neka plavusa, 40-tih godina. I pocela ona pricu sa nekim covekom, pa sa nekom zenom, smeje se, sali se i kaze "Jaoo kad udjete u neki bus samo neka namrgodjena lica, smejte se ljudi, vidite kako sam ja vesela" I sad je ona tako pricala sa nepoznatim ljudima i unela malo vedrine u put...

Ja nikada ne idem busom jer mi ta atmosfera uvek isisa energiju,posle toga sam mrtva bar neko vreme!
Zato sam uvek svuda isla peske ,pa makar i po par sati bez prestanka samo da ne udjem u grozni bus.U skolu sam takodje pasacila sat vremena svaki dan,a od kad sam kupila kola ,definitivno sam zaboravila na bus.

Nisam mislio da se opisuje GSP Beograd.
Ovo je bilo moje zapažanje momenta i ljudi koji su sedeli u autobusu.
Momenta i ljudi.
Momenta i ljudi.

Lepu si i toplu pricu napisao Nerv, a dok je citam kao da gledam jedan slican autobus, samo na drugoj liniji...

I sama ponekad imam naviku da "hvatam" momente i razmisljam o ljudima koji se nadju u tom datom momentu. To je jedan trenutak kda ti se cini da zivis u tom momentu potpuno spojen sa tim ljudima, kao da su deo tvog zivota, razumes ih i saosecas sa njima. A to ume i da zaboli jako...

Nerv ima sve odlike dobrog pisca ,odlicnu moc zapazanja i izdvajanja ljuskih sudbina i odredjenog momenta iz kolotecine vremena...
Sve je tako upecatljivo oslikano i kao da sam se i ja vozila tim busom tuznih sudbina...
Kako se s vremena na vreme vracamo mislima o nasoj kratkovecnosti i prolaznost na ovom svetu usputne stanice duse...

"Zivim zivot svoj-to je sve sto imam ja..." ,pevao je nekad Davorin Popovic i Indeksi...
......i nista sa sobom u grob ne nosim ,samo ostavljam bol onima koji su me voleli...