Juce je u mojoj zemlji doslo do dvo casovnog pada elektroenergetskog sistema. Ovim defektom su bile pogodjene i okolne teritorije. Nije radilo nista sto je imalo bilo kakve veze sa strujom: semafori, telekomunikacija-i fiksna i mobilna, TV, klimatizeri: ( frizideri, industrija, vazne ustanove i bolnice - osim preko agregata. I znate li sta je bio najveci hendikep u celom tom haosu - komunikacija. Ljudi mogu izdrzati i bez klimatizera, i sedeti u mraku, ali ne mogu bez informacija i komunikacije sa ostalim svetom. Skupile se komsije da raspravljaju razloge prekida struje, morali su da komuniciraju, kontaktiraju, jer im je tako lakse da se suoce sa realnim problemom.
Informacija im je bila veoma bitna. Za sve se mogu snaci, ali bez prave informacije ljudi su izgubljeni. Zato je i najbogatiji onaj ko ima informaciju.
Informacija, bez nje se ne moze. A manje je vazno da li je informacija stampana na papiru ili u elektronskom obliku - informacija je rec u pravo vreme na pravom mestu.
Sta mislite o tome, sta je vama najbitnije, odnosno bez cega stvarno ne bi mogli u ovakvim situacijama?

Hmm...kod nas je zbog suše,i činjenice da zime nije bilo...uvedena prvostepena redukcija vode...tako da...negdje od 22h uveče do 7h ujutro nemamo vode...i znate šta,ja to uopšte ne osjetim. Zašto...zato što sam imala ratni trening od 4 god...i bila bez struje,bez vode... hrane nije bilo u izobilju...i baš govorim mami...dok perem zube iz flaše...da mi uopšte teško ne pada...uopšte...sve dok znam da će opet doći,hehe a bez struje,pa bez nje mi je samo dosadno..kuhati mogu i na plin...svjetlo tu i tamo...jedino mi žao za tv i komp...ali ako je samo 2 sata...ne vidim frku oko toga... ne poričem da je divno biti informisan,ali,ja se sjećam da kada nismo imali ništa od toga u ratu da su ljudi bili bolji,druželjubiviji...da je sve bilo na mnogo višem nivou nego sada...kada svako fura za svojim problemima... evo....pristajem na jedan dan bez struje....za jedan dan kada smo opet svi normalni :-(

Bez ljudi.

Kalina, to su izgleda Grci povukli malo više struje nego što je planirano, zar ne? Pa ostavili komšije u mraku...
Hm, Sunshine... Moje iskustvo sa takvim nemilim stvarima je bogato, ali sigurno da nije ni približno tvom. U pravu si da se čovek prekali, pa i navikne na svašta. A tačno je da i zajednička nevolja ume izvući iz ljudi i najbolje i najgore.
Meni će uvek u takvoj uspomeni ostati 1999. godina i bombardovanje. Bila sam u petom mesecu trudnoće kad je otpočelo. Suočavanje sa činjenicom da moj život, život mog nerođenog deteta, kao i životi svih nas ovde, mogu svakog trenutka postati "koleteralna šteta", kao što se to događalo u dosta slučajeva, izvuče iz čoveka neku neviđenu energiju, optimizam, suludu snagu da se suoči sa svim što do tada nije smeo. Ali to su možda neke druge priče...
U nekoliko navrata sam osetila užas- kada su gađani ciljevi vezani za Elektrodistribuciju Srbije, pa smo ostali u mraku za koji se nije moglo znati koliko će trajati. Onda je nestalo vode. Život u stanu bez struje i vode bio je skoro nemoguć. I sećam se kako smo provodili večeri uz sveće u bašti restorana, sa svim komšijama, prijateljima... Poneko bi sedeo u autu i izveštavao šta ima novo... Suludo, ali ne pamtim da sam se tako smejala vicevima i fazonima dok smo umesto muzike slušali sirene i nadletanje aviona. Možda malo histerično, ali lekovito...
Informacija je bilo, čak i kad je bombardovan RTS, tranzistori su bili "u modi"... Doduše, i preko TV-a smo bili uglavnom navikli da dobijamo upakovane vesti, pa i dezinformacije...
Pred kraj bombardovanja bila sam u osmom mesecu trudnoće. Najveća moja briga je bila kako ću se i gde poroditi jer su se žene porađale u bolničkom podrumu, a osim toga, kako ću se snalaziti sa bebom u stanu bez vode i struje... Jedna od najupečatljivijih slika mi je bila kako se silazim sa trećeg sprata kroz mrkli mrak, lampom i mobilnim osvetljavam stepenište koje ne vidim od stomaka... Od sve muke, bilo mi je smešno...
Sve se moglo i dalo podneti, samo dok je glava na ramenima... Ipak mi od života znamo vrlo malo očekivati... To je bio najsnažniji utisak - samo me nemojte ubiti i moći ću sve.

Nije mi namera bila da vas podsecam na nemile dogadaje iz zajednicke proslosti, vec samo da popricamo o konstataciji da se covek na sve navikne, ali mora biti informisan ili bar da se tako oseca. Niko nije znao razlog nestanka struje, i pada ti na pamet sve. U ratnim uslovima se ocekuje to, ali u mirnodopskim uslovima kad okreces telefon za informaciju jer ti je posao vezan sa strujom i improvizacije nisu dozvoljene, a informaciju nemas jer nema TV, radio, nema telefona, i niko nista ne zna. Zaboravili smo na vrucinu i na sve sto nas mucilo do tada. Pa kad razmislis, nije svejedno, da ne mozes cak ni hitnu pomoc da pozoves zato sto ne radi telefonija uopste? A razloga opravdanog nema, osim za Juzne susede?
Osecali smo se odseceni ta dva sata, a nismo ni znali dali ce biti dva ili vise, jednostavno nista ne znas - to mi je bila poenta. Ovo su neocekivane - neprihvatljive situacije i nemaju veze sa ratnim uslovima.

Ok, izvini ako sam mašila temu... Ali rat je za mene bio neprihvatljiv... i pun neočekivanih situacija...
Meni nije problem da pričam o tome. Bez traženja krivaca ili pretresanja politike, rat je nešto što nam se dogodilo. Pomenula sam ga kao činjenicu koja me je stavila u neke čudne situacije. Postavljala sam u njima sebi slična pitanja, baš kao što si to juče činila ti. Tu negde sam našla vezu, ništa više od toga...

Slažem se sa Darst... tema nije ograničena samo na jučerašnji nestanak struje...nego na to bez čega ne možemo..e sad...to što sam ja napisala da mogu bez struje i vode...to ide samo u prilog da kod mene ništa nije normalno :-D

Ja sjećanje na rat ne mogu izbrisati gumicom..niti želim...donio mi je veliki broj trauma..ali me isto tako unaprijedio u mnogo čemu...iako je teško za povjerovati...

Žalosna je samo činjenica da se mi naviknemo mnogo na materijalne stvari...na udobnost....da nas malo iskakanje iz kolosijeka dovodi do nervnog sloma :-(

Carpe diem ;-)

Bez cega se ne moze?... Bez zdravlja i bez ljudi...

Moj danasnji izbor, bez cega ne bih mogla: neznost i paznja

...ja ne bih mogla bez ljudi koji su mi dragi,koje volim i kojima pripadam....i ne bih mogla bez svog razuma

Bez vode i vazduha - definitivno i bukvalno!

bez vode,kafe,cigara,ljubavi,strasti,dragih ljudi koji me razumeju.

bez mojih najblizih,ljubavi,sexa...