Pronašla sam zanimljivo, i vrlo detaljno, napisanu biografiju Ive Andrića, koja sadrži i neke podatke o kojima se malo zna...

U Matici rodjenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rodjen Ivan, sin Antuna Andrica, podvornika i Katarine Andric, rodjene Pejic. Buduci veliki pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andricevi roditelji bili su Sarajlije: oceva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundzijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, clanove roda Andricevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piscevi preci, ukljucujuci i sve njegove striceve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andric bez oca je ostao kao dvogodisnji decak. Suocavajuci se sa besparicom, Katarina Andric svoga jedinca daje na cuvanje muzevljevoj sestri Ani i njenome muzu Ivanu Matkovsiku u Visegrad. U gradu koji ce, vise nego ijedno drugo mesto, obeleziti njegovo stvaralastvo, gledajuci svakodnevno vitke stubove na Drini cuprije, Andric zavrsava osnovnu skolu, a potom se vraca majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovacku srednju skolu. Za gimnazijskih dana, Andric pocinje da pise poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu "U sumrak". Kao gimnazijalac, Andric je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalistickog pokreta "Mlada Bosna" i strastveni je borac za oslobodenje juznoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.
Dobivsi stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog drustva "Napredak", Andric oktobra meseca 1912. godine zapocinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveucilista u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uci, pomalo posecuje salone, druzeci se sa zagrebackom inteligencijom od koje ce na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matos. Naredne godine prelazi u Bec gde slusa predavanja iz istorije, filosofije i knjizevnosti. Becka klima mu ne prija i on, hereditarno opterecen osetljivim plucima, cesto boluje od upala. Obraca se za pomoc svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupovicu, i vec sledece godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uci poljski jezik, upoznaje kulturu i slusa predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme pise refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Drustvo hrvatskih knjizevnika u Zagrebu objavljuje mu sest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.
Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andric pakuje svoje oskudne studentske kofere i napusta Krakov: zatomljeni instinkt bivseg revolucionara goni ga u zemlju, na popriste istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u sibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj ce, kao politicki zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Medju zidovima marburske tamnice, u mraku samice, "ponizen do skota", Andric intenzivno pise pesme u prozi.
Po izlasku sa robije, Andric biva bacen u konfinaciju u Ovcarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluca, odmah odlazi na lecenje u Zagreb, u cuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, steciste hrvatske inteligencije koja se klonila ucesca u ratu, na strani Austrije. Tu Andric, zajedno sa konte Ivom Vojnovicem, docekuje opstu amnestiju i aktivno se ukljucuje u pripreme prvog broja casopisa Knjizevni jug. Istovremeno, pazljivo dovrsava knjigu stihova u prozi koja ce pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovica. U Zagrebu ga i zatice slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andric u tekstu "Nezvani neka sute" objavljenom u zagrebackim Novostima, ostro odgovara na prve simptome nesloge u drzavi koja jos nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum.
Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andric ponovo moli za pomoc dr Tugomira Alaupovica i vec pocetkom oktobra 1919. godine pocinje da radi kao cinovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeci prema pismima koja pise prijateljima, Beograd ga je srdacno prihvatio i on intenzivno ucestvuje u knjizevnom zivotu prestonice, druzeci se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovicem, Sibetom Milicicem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Vec pocetkom 1920. godine Andric zapocinje svoju vrlo uspesnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebacki izdavac Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavac S. B Cvijanovic iz Beograda stampa pripovetku "Put Alije Djerzeleza".
S jeseni 1921. godine Andric je postavljen za cinovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukurestu, a iste godine zapocinje saradnju sa Srpskim knjizevnim glasnikom objavljujuci u broju 8 pricu "Corkan i Svabica". Godine 1922. premesten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine stampa jos dve pripovetke ("Za logorovanja" i "Zena od slonove kosti", ciklus pesama "Sta sanjam i sta mi se dogada" i nekoliko knjizevnih prikaza. Pocetkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Buduci da nije zavrsio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Izmedu mogucnosti da fakultet zavrsi drzavnim ispitom ili odbranom doktorata, Andric bira drugu mogucnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andric je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju medu njegova najznacajnija prozna ostvarenja: "Mustafa Madzar", "Ljubav u kasabi", "U musafirhani" i "Dan u Rimu". U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu "Razvoj duhovnog zivota u Bosni pod uticajem turske vladavine". Petnaestog septembra, posto je odbranio doktorat, stice pravo da se vrati u diplomatsku sluzbu. Krajem godine prelazi u Beograd u Politicko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andriceva prva zbirka prica u izdanju Srpske knjizevne zadruge u koju, pored nekih vec objavljenih u casopisima, ulaze i nove – "U zindanu" i "Rzavski bregovi". Na predlog Bogdana Popovica i Slobodana Jovanovica, godine 1926, Ivo Andric biva primljen za clana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom knjizevnom glasniku objavljuje pripovetke "Mara milosnica" i "Cudo u Olovu". Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledece godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andric provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proucavajuci istorijsku gradu o Bosni s pocetka devetnaestog veka i citajuci korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleca 1928. godine premesten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje price "Olujaci", "Ispovijed" i "Most na Zepi". Sredinom sledece godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom knjizevnom glasniku pojavljuje se njegov esej "Goja". Vec 1. januara 1930. godine u Zenevi pocinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Drustvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, pricu "Kod kazana" i tekst "Ucitelj Ljubomir". U Beogradu sledece godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske knjizevne zadruge u kojoj se, pored prica ranije objavljenih u casopisima, prvi put u celini stampaju "Anikina vremena", a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis "Portugal, zelena zemlja". Godine 1932. Andric objavljuje pripovetke "Smrt u Sinanovoj tekiji", "Na ladji" i zapis "Leteci nad morem". U martu mesecu 1933. godine vraca se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno pise, te godine objavljuje samo pripovetku "Napast" i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrstene u Antologiju novije hrvatske lirike: "...Ne bih nikada mogao ucestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili iskljuceni drugi nasi meni bliski pesnici samo zato sto su ili druge vere ili rodeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juce nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju". Sledece godine unapreden je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog knjizevnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke "Olujaci", "Zed" i prvi deo triptiha "Jelena, zena koje nema". Postaje nacelnik politickog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Stampa pripovetke "Bajron u Sintri", "Deca", esej "Razgovor s Gojom" i jedan od svojih znacajnijih knjizevnoistorijskih tekstova - "Njegos kao tragicni junak kosovske misli". Tokom sledece godine Srpska knjizevna zadruga stampa drugu knjigu Andricevih pripovedaka koja, medu onima koje su objavljivane u casopisima, sadrzi jos i price "Mila i Prelac" i "Svadba". Andriceva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomocnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka drzavna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije casti. Iako okupiran diplomatskom sluzbom, Andric tokom ove godine objavljuje price "Trup" i "Likovi", a iste godine u Becu, prikupljajuci gradu o konzulskim vremenima u Travniku, u Drzavnom arhivu proucava izvestaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulica. Pocetkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andricu iz pera dr Nikole Mirkovica.
Diplomatska karijera Ive Andrica tokom 1939. godine dozivljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopstenje da je Ivo Andric postavljen za opunomocenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andric stize u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, posto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naucnike i pisce odveli u logore, Andric intervenise kod nemackih vlasti da se zarobljenistva spasu mnogi od njih. Politicari u Beogradu, medutim, ne racunaju bas uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemackim vlastima odrzavaju mimo Andrica. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka "Casa" i zapisi "Staze" i "Vino" izlaze u Srpskom knjizevnom glasniku tokom 1940. godine. U rano prolece 1941. godine Andric nadleznima u Beogradu nudi ostavku: "...Danas mi u prvom redu sluzbeni a zatim i licni mnogobrojni i imperativni razlozi nalazu da zamolim da budem ove duznosti osloboden i sto pre povucen sa sadasnjeg polozaja..." Njegov predlog nije prihvacen i 25. marta u Becu, kao zvanicni predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andric sa osobljem Poslanstva napusta Berlin. Potom odbija ponudu nemackih vlasti da ide u bezbedniju Svajcarsku, ali bez ostalih clanova Ambasade i njihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Zivi povuceno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovica. Odbija da potpise Apel srpskom narodu kojim se osudjuje otpor okupatoru. Odbija, takode, da Srpska knjizevna zadruga za vreme dok "narod pati i strada" objavi njegove pripovetke. U tisini svoje iznajmljene sobe, pise prvo Travnicku hroniku, a krajem 1944. godine okoncava i Na Drini cupriju. Oba romana objavice u Beogradu nekoliko meseci po zavrsetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospodjica.
Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza knjizevnika Jugoslavije i potpredsednik Drustva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i vecnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine zivi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan clan SANU. Te godine, medu ostalim, objavljuje pripovetke "Zlostavljanje" i "Pismo iz 1920. godine". Sledece godine postaje clan Prezidijuma Narodne skupstine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje "Pricu o vezirovom slonu", nekoliko tekstova o Vuku Karadzicu i Njegosu, a tokom 1948. godine prvi put ce biti stampana "Prica o kmetu Simanu". Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drzi predavanja, govori na javnim skupovima, kao clan razlicitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom krace tekstove, odlomke pripovedaka, price "Bife Titanik" (1950), "Znakovi" (1951), "Na suncanoj strani", "Na obali", "Pod Grabicem", "Zeko" (1952), "Aska i vuk", "Nemirna godina", "Lica" (1953). Godine 1954. postaje clan Komunisticke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom knjizevnom jeziku. Te godine stampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka "Igra" pojavljuje se 1956. godine.
Godine 1958. u sezdeset sestoj godini, Ivo Andric se vencava sa svojom dugogodisnjom ljubavlju - Milicom Babic, kostimografom Narodnog pozorista iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovica. Sa zenom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke "Panorama", "U zavadi sa svetom" i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Dzumhura "Nekrolog jednoj carsiji".
"Za epsku snagu" kojom je "oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje", Ivo Andric je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.
Besedom "O prici i pricanju" u kojoj je izlozen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevodena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade pocinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke stampaju na preko trideset jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andric boravi u Svedskoj, Svajcarskoj, Grckoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela biblioteckom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma cesto ucestvuje u akcijama pomoci bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruzenih izdavaca (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Drzavna zalozba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrica u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za pocasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Pise veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno prestampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andriceva zena Milica umire u porodicnoj kuci u Herceg Novom. Sledecih nekoliko godina Andric nastoji da svoje drustvene aktivnosti svede na najmanju mogucu meru, mnogo cita i malo pise. Zdravlje ga polako izdaje i on cesto boravi u bolnicama i banjama na lecenju. Trinaestog marta 1975. godine svet ce napustiti jedan od najvecih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hronicar balkanskog karakazana.
izvor: Gerila.com

Evo odlomka iz Andrićevog eseja "Razgovor s Gojom"...
Da, gospodine, proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga što je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo.

Bravo,Darst...

Prva Andriceva pjesma u prozi...

U SUMRAK

U sumrak pjevaju djevojke. Njini su glasovi meki i dahnu svježinom cvijeća i ljubavi. Njina je pjesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi: davno, toplo i lijepo. Ona podsjeća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu zlatu, kao vitke ponosne žene.

Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pjevaju djevojke. Pjevaju lijepo. To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu. One pjevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.

Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.

Divna su "Lica"

LICA

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se covjek nece moci nagledati. Gledas i gledas, i sve je vidjeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove covjek. Cvijet koji se krece, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamisljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomicnosti mrtve prirode.

Od kako znam za sebe, covjekovo lice je za mene najjace osvjetljeni i najprivlacniji djelic koji me okruzuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hocu i zadrzim pred sobom koliko hocu, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mucno dugo ili bolno kratko, zive pored mene ili nestaju cutljivo i trajno, da ih vise nikakav napor sjecanja izazvati ne moze. Biva da naidje jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj dozivljaj i kao dio sebe,moj razgovor i obracun
sa ljudskim licima nema kraja.
U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve zelje i potrebe ljudske, sve mogucnosti covjekove, sve sto ga drzi, i sve sto ga truje i ubija; sve ono o cemu covjek masta, a sto rijetko biva ili nikad nece biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinacno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda
mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na rijec ili recenicu koja ih prati.

O velikom Andricu...

Deca ili prepoznavanje stvarnosti

Nema pravog povratka u detinjstvo sem u secanju.Dete je ljubav koja je postala vidljiva(Novalis).U prozi Ive Andrica detinjstva su gotovo bez ikakve ljubavi:zapostavljena ,siromasna, rano okrenuta zivotu i njegovoj zbilji koja u mladim bicima ,drhtavim i osetljivim, ostavlja neugodne i grube tragove, cak oziljke.
Andriceve pripovetke o deci odudaraju od literature te vrste.U njima su deca ozbiljni mali ljudi, povuceni u sebe, zamisljeni, van bucnih, bezazlenih decijih igara.Nisu to prerano sazreli ,mislioci i mudrijasi.Deca u Andricevim pripovetkama stupaju u zivot sa vec stecenim nekim saznanjem o njemu-bilo da su do njih dosla vlastitim iskustvomili posmatrajuci ljude oko sebe.
Tako u Andricevoj prozi ,detinjstvo nije lirska emfaza, cvetno polje bezbriznosti ili izgubljeni raj.Ono je , kao i ostala razdoblja covekovog zivota-naporno popriste egzistencije,s tom razlikom sto mlado bice nejasno oseca i ne sagledava u celini sve njene gorke i nesagledive posledice.Detinjstvo postaje ispit hrabrosti pred pravim iskusenjima zivota,probni kamen tegobama i surovosti sveta.Detinjstvo u Andricevim recima je kratak dah ljudske cistote ,prolazna drhtava zagonetka pred vecnom tajnom sveta.
Svaka njegova pripovetka koja se bavi decom i psihologijom mladih sadrzi jedan osnovni stav, impuls ,karakteristicnu epizodu koja je kasnije uticala na formiranje mladog bica i u njemu ostavila trag.Ne stav kao terza vec kao nezaboravna, markantna pojedinost
.Andric je razbijao mit i meke sanjive iluzije o blagocestivosti i neduznosti detinjstva i pokazao detinjstvo sa razvejanim iluzijama, sa svojim vlastitim snovima ,bez odrbrane suoceno sa gruboscu i surovostima zivota.
Secajuci se detinjstva, pisac je morao i da se seti svih muka koje ljudsko bice podnosi da bi postalo ono sto jeste ili ono sto je htelo da bude.

Ko je detinjstvo dozivljavao intezivnije, ko ga je doziveo svestranije, bogatije , ima o njemu vise saznanja i moze tacnije da govori.Ili mozda vise da zali...U Andricevim delima nema te tugovanke,ali ako se negde ona i oseti, samo je stoga sto je i ono malo radosti, koje su siromasnom detinjstvu bile date,nije moglo da bude iskorisceno.
Neko ili nesto uvek je za covekovim stopama da ga omete, samo sto to jedni ne primecuju, a drugi znaju da se tome suprotstave.
Mesta iz Andricevih pripovedaka o deci poklapaju se sa mestima njegovog vlasitog detinjstva pa nije tesko zakljuciti da su mnoge od tih pripovedaka autobiografskog karaktera.
U rekonstrukciji autorovih shvatanja o svetu i ljudima ,u njima se mogu nazreti neki presudni cinioci koji su ta shvatanja oblikovala.
Pripovetke koje preporucujem za citanje da bi sustinski dopreli makar do delica njegovih poriva,do Andricevih secanja, dogadjaja iz detinjstva, tokova njegovih misli i nacina stvaranja velike reci, velikih dela i velikog pisca:
" Mila i prelac"
" Deca"
" Prvi put u cirkusu"
Narocito preporucujem da procitate pripovetku " Knjiga " ako to vec niste ucinili!

Jedno od najčešćih prvih susretanja sa Andrićem je sigurno i alegorijska pripovetka "Aska i vuk". Igra jagnjeta u potrebi da sačuva život simboliše da je sam život vrlo krhka i prolazna kategorija, a da njegova snaga proizilazi iz otpora prema neminovnostima, i iz stvaralačkog napora da se one prevaziđu. Besmrtnost je zagarantovana samo rezultatima takvog delovanja.

Da,Darst ! U toj pripovetci ,kroz alegorijsku pobedu nevinosti , umetnosti i lepote nad surovošću sveta ,mlad čitaoc upoznaje se sa elementarnim stavovima Andrića i njegovim pogledima na svet.Kroz neverovatnu Askinu igru, pisac i sam pleše rečima punim lepote i jednostavnosti kazivanja.Ona uči i da su svuda oko nas vukovi koji su spremni za trenutak fizičkog uzivanja uništiti sve trajne i nemerljive vrednosti umetnosti i kreativnosti ali i da lepota može opčiniti čak i krvnika i da probudi u njemu najtananija osećanja!

Andriceva pesma u prozi "Epilog" je neprevazidjena.

Ono sto mi se kod Andrica svidja je stil: kristalno cista recenica i sopstveni moto koji je sledio a to je da "recima bude usko a a mislima siroko."

Mostovi

"Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žice, što drhte i zvuče od svakog voza kad projuri; oni još kao da čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno oveće drvo ili dva prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama među stenama, vide često ti bivši mostovi; leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još sada na cilj kome su služila.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsavaju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali stalan, uvučen u se kao dobra i ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ili izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, nošu iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, zarasli u bršljen i zamišljeni nad sopstveno slikom u tamnoj vodi . Drveni mostovi po Švajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugačke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuvani i održavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jednu mogućnu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu mogućnost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane."

Volela bih da, uz Andrićeve tekstove, u ovoj temi dajemo i vlastite komentare na njih, da kažemo zašto su za nas posebni, i zašto smo ih izdvojili.
Mostovi su fenomenalna metafora. Oni su izuzetan znak kako se u životu sve može i nadvisiti, i razdvojiti, i spojiti...
Premostiti nešto znači uspeti povezati suprotnosti, savladati prepreku, ili jednostavno preći preko nečega što je iritirajuće, opasno, ili bolno...
Nije li Andrić upravo i sam premostio sve zamke direktnog uključivanja u patriotizam i rodoljubivu glasnost, nego se povukao u svoj stvaralački mir i napisao dela koja će nadvisiti i to vreme, i živeti mnogo duže?

Darstellerina,mislim da je bio suvisan bilo koji komentar na ovaj Andricev esej "Mostovi"! Sve je jasno i lijepo receno!Zato nijesam ni komentarisala!
Slazem se da uz neke A.tekstove dajemo vlastite komentare,ali uz neke je prosto nemoguce,suvisno:
"Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka."
Ovaj citat mi se mnogo dopada i suvisno je bilo sta da komentarisem))

Znaš kako kažu ovde naši stari - "Tvoja volja kod tebe:"
Želela sam, kad sam otvorila ovu temu, da pišemo o Andriću kao čoveku čije je stvaralaštvo ostavilo dubok trag. Htela sam da pišemo upravo o tim ličnim doživljajima, gde je to on na nas, kao pojedince, utisnuo svoj pečat, zašto su nam neke njegove reči posebnije i važnije, šta nama lično one znače. Postavila sam i njegovu biografiju da bi mogli komentarisati i njegov privatan život, ako tu vidimo neku dilemu ili zanimljivost.
O tome se radi.
Znaš, može se ova tema pretvoriti u skup citata, ali to je pomalo isprazno, jer svako ko želi može uzeti njegova dela i uživati, neće ga baš mnogo zanimati moje ili tvoje štrpkanje njegovog stvaralaštva.
Evo, kad je u pitanju poslednji citat koji si navela, zar nije fantastično što on kaže da nema rastanaka, da, bez obzira koliko je neko ili nešto daleko od nas, u glavi možemo izgraditi most koji nas može večito spajati? Manje bi suza bilo kad bi ljudi mogli što realnije predočiti sebi ovu fikciju. Neko nam je daleko samo ako je most srušen, ili zaboravimo da ga izgradimo...

Govoreci o mostovima Andric je rekao i "sva je nasa nada sa druge strane."
I tacno je tako: zelimo da predjemo na drugu obalu jer mislimo da je tamo bolje i lepse, ali se cesto prevarimo, bez obzira da li je ta obmana realna ili subjektivna.
U pitanju je i vecito ljudsko nezadovoljstvo sredinom, ljudima ili zivotom uopste..

Andric je o zeni pisao sa postovanjem: "Zena kao kapija stoji na ulazu ali i na izlazu iz ovog sveta." Citajuci njegova dela stice se utisak da je odlicno poznavao psihologiju zene (primer je recimo sjajna prica "Zena na kamenu".). A, koliko sam citala, njegovi savremenici kazu da nije imao mnogo zena u zivotu. Bio je vuk samotnjak. Ozenio se kasno, u sezdesetoj godini zenom koju je celog zivota cekao...

Nije on baš puno obradjivao ženske likove, ali ako ih se doticao činio je to ne posebno romantično, nego je promišljeno stvarao likove koji nisu baš bili tipski. Možda ih je i stvarao na osnovu realnih životnih priča... Ne znam, samo razmišljam...
Dok ovo pišem mislim na roman "Gospođica". Kad sam prvi put uzela ovu kjnigu u ruke bila sam prilično iznenađena, jer sam mislila da se iz takvog naslova krije upravo neka romantična priča... Junakinja je žena koja je vrlo rano suočena sa životnim nedaćama. Otac joj je bankrotirao, umro, i ona ostaje sama suočena sa životom. Odlučuje se za posebnu vrstu tvrdičluka koji nije strastven i pasioniran kao kod Kir Janje, nego iznuđen i obojen realnim strahom. "Krpež i trpež..." Taj njen uhodani i skromni svet razbija ujak koga ona istovremeno voli, i plaši ga se... Međutim, on umire mlad i njena sudbina se nastavlja kao karma od koje je nemoguće pobeći...

Takav sam utisak stekla na osnovu onoga sto je pisao o zeni. Svidja mi se upravo to sto u romanima i pricama zenske likove uglavnom nije gradio tipski, za razliku od recimo Bore Stankovica, ciji su mnogi glavni junaci bili bas zene...