Imam utisak da sam trenutno samo ja na forumu, a i kod mene u kuci svi spavaju pa mi je malo bezveze. Pade mi na pamet jedno pitanje: da li se plasite samoce?

Covek je socijalno bice, zivi i gradi prijateljstva, formira bracnu zajednicu, stvara potomstvo.
Ja sam covek, sa svim manama i vrlinama sto nosi taj naziv, i moram priznati da ne volim samocu.
Ponekad pozelim mir, tisinu, spokojstvo, koji dolazi samo sa osamom, ali to je samo kratkotrajno. Pozelim ljude, bliske, bar da ih cujem da su dobro. Ne podnosim cutanje. Rec, samo da znam da nisam sama.

"Samoća je put kojim sudbina želi čovjeka dovesti sebi samome" , Hermann Hesse

Ponekad više volim biti okružena samom sobom,nego licemjernim i lažnim ljudima. Samoću trebam,samoću koristim onog momenta kada osjetim da u moru obaveza,moru ljudi koji prolaze kroz moj život...gubim sebe,gubim vlastiti mir...moje vlastite unutrašnje putokaze koji me vode MENI.
Ne,ne bojim se samoće....bojim se da izgubim ljude koje volim,ali samoće kao osjećaja da sam sada,tog nekog momenta sama u nekoj sobi,sama u nekom gradu....toga se ne bojim..sve dok u nekom kutku,u nekoj drugoj sobi,u nekom drugom gradu...postoji neko ko me razumije,neko ko me bezuvjetno voli...neko kome ne moram da uputim 200 riječi da bi shvatio šta želim da kažem...neko ko me razumije i kada ćutim.

Postoje ljudi koji se boje ostati sami...kažu boje se samoće...pale svjetla,pale televizore...moraju da čuju nekoga drugog da je tu....ja bih prije rekla da se oni boje samih sebe... a ne samoće.

Ja lično bježim u samoću jer tamo dobijam snagu...nekome je potrebno društvo da ne bude usamljen....meni društvo ne treba u te svrhe....
Balash je u jednoj pjesmi napisao "...postoje u nama neke neprevodive dubine,postoje u nama neke stvari,neprevodive u reči..." e baš u tim dubinama...ja često nađem mir.... i uopšte sebe ne vidim kao nedruštvenu,asocijalnu osobu,naprotiv... znam gdje sam,znam ko sam...i želim da me ljudi samo takvu i vide ;-)

Ja volim biti u drustvu, volim puno pricati, smijati se i zezati ali znam biti i sama. Tada obicno slusam radio, gledam film ili sam tek tako, sama sa sobom. Smatram da je najveca prednost u tome da covijek sam shvati da li mu je potrebno drustvo ili ne. Nekada je pametnije voditi monolog, nego beskoristan dijalog.

I dobro je da čovek život može da organizuje tako da može da bira da li će uživati u društvu, ili u samoći.
Veliki je problem što mnogi ljudi žive u takvim stambenim uslovima u kojima je osamljivanje često nemoguće. Višečlane, višegeneracijske porodice nisu redak slučaj ni sad. Stanovi su preskupi, krediti nepovoljni, pa mladi parovi nekad i nemaju drugi izbor nego stvarati porodicu unutar porodice u skučenom prostoru. Uglavnom se priča o potrebi za društvom, a o potrebi za osamom vrlo malo. Ako zamislimo osobu, sve jedno kojeg roda i godina, koja dan provodi u školi, na poslu, u gužvi, pa i u galami, vraća se u dom prepun graje i različitih tenzija svih osoba u njemu. On je u problemu jer samoća je i psihička i mentalna potreba. Moramo bar ponekad biti u prilici da se svedemo samo na sebe. U suprotnom to itekako može biti uzrok frustracije, anksioznosti, pa i depresije...

Usamljenosti se pomalo plasim, samoce se ne plasim.

Na poslu uvek guzva, puno price....Obozavam da dodjem kuci i malo odsamujem, ali ne predugo. Onda dodju moji i opet uzivam u zivosti i prici!

Tesko je biti sam. U samoci pocnes da razmisljas kako nekoga nemas ili da nekoga imas suvise...

Samoca je katarza duse. Putevi samoce vode u dubinu samog coveka kad se on razgoliti pred sobom i spozna stvari o sebi koje nije znao dok je bio okruzen mnostvom. Koliko god to necemo da priznamo mi u drustvu cesto postajemo neka drugacija osoba, zavijamo se plastom smeha, bujicom reci ciji tok nas odvede daleko od nase same sustine..Postujuci pravila lepog ponasanja u drustvu cesto se otudjujemo od samog sebe. Kao ogledalo, hvatamo odbleske tudjih radosti i patnji i nasa dusa se mreska i menja kao posle bacenog kamena u mirnu reku. Samoca ispravlja te talase i donosi mir, oslobodjene....Kao da ponovo napunis baterije za nove susrete sa ljudima.

Mozda je Vinetu u pravu, mozda sam pomesala samocu i usamljenost. Usamljen covek moze da bude i u gomili ljudi, a to je bas jezivo.

Sama sam cesto tako da se ne plasim samoce. Umem da ispunim vreme.
A usamljenost... pa i usamljena sam. Kao sto Lena rece u gomili ljudi. Ne znam, mozda ce biti bolje uskoro kad mi se dese neke bitne stvari... a sta ako i tada budem usamljena?

Ne plasim se samoce. Covek moze i svoju snagu prepoznati po tome koliko je u stanju da izdrzi samocu.