Izgleda da strahovi rukovode našim životima i više nego što smo toga svesni, ili želimo priznati. Bilo da je u pitanju fizička ili psihička bezbednost.
Često se za nešto odlučujemo samo zato što da bi izbegli suočavanje sa strahom. To ide od relativno bezazlenih stvari, npr. moja poznanica izbegava odlazak u prirodu jer se strahovito plaši insekata, ali nekad su u pitanju i mnogo krupnije stvari, moglo bi se to nazvati i strahom od života, od življenja po svojoj volji, odvajanja od roditelja ili mesta rođenja, prihvatanja partnera kao nezamenljivog ma kakav da je, strah od bilo kakve samostalnosti, izbora zanimanja koji bi nosio bilo kakav rizik...
E sad, ma kako to sad zvučalo, to i nije tako loše, jer strahovi nas uče odgovornosti, zauzdavaju nas da ne srljamo, da ne idemo glavom kroz zid.
Bilo bi super kada bi svaka naša odluka ili životni izbor bila proizvod upravo takvog promišljanja, gde bi se strahovi i hrabrost udružili u u jednu razumnu tvorevinu...
Kao klinka sam imala tremu pred javne nastupe, ali samo zato što nisam bila sigurna da li dobro izgledam. Pa sam, dok sam recitovala ili pričala nešto pred grupom, usput više pažnje polagala na to kako mi stoji suknjica, da li su mi kikice zategnute, da mi se nije slučajno odvezala kakva pertla..
Posle sam se pozabavila ovim svojim strahom dotle dok mi to nije postalo i zanimanje.
Godine bavljenja nelagodom od nastupa dovele su me do sledećeg. Strah je najbolji drug, jer on motiviše, on nas tera da se posvetimo onome što radimo, da budemo analitični, da istražujemo, a ta unutrašnja borba ima za proizvod energiju. Tek ta energija bića koje se bori sa slabostima je ono što pleni. Kada se tome doda znanje i iskustvo, rezultat može biti dobar. Ni sad mi nije svejedno ni kako izgledam, ni šta radim pred ljudima, ali i ne želim da prestanem da se tako osećam. Vrlo svesno negujem taj strah i tu primarnu stidljivost kao sredstva koja mi pomažu.
Volim taj proces kojim se uvek iznova stiže do hrabrosti.
