Jesam, gledala sam dosta predstava, u izvođenju raznih pozorišta. Najviše je toga bilo krajem 80-tih. Taj period je bio apsolutni vrh što se tiče angažovanosti i dometa pozorišne umetnosti na ovim prostorima. Drago mi je da sam se sa pozorištem upoznavala baš u tom periodu. Breht se igrao mnogo. Njegov politički teatar istraživan je i igran pomamno i energično, baš u skladu sa prilikama i tenzijama koje su tada ovde narastale. Nije mi se svidelo sve što sam gledala, upravo zato što se političnost nekad pokazivala kao prstom u oko, a ta preterana angažovanost mene nekako odbija. Ne volim kad je nešto na prvu loptu...
Breht je kroz svoja dela uneo novine, da se publika ne vezuje za priču i junake sentimentalnom identifikacijom, nego da aktivno učestvuje u predstavi, kao na kakvom političkom skupu, gde je svako prozvan kao pojedinac koji treba da ima svoj stav. Predstava je zapravo buđenje svesti, definisanje problema, a završni aplauz ustvari je početak akcije realne i privatne. Dešavalo se da se predstave postavljaju i tako da se glumci u njima predstavljaju svojim imenom i prezimenom. To je po meni tačna postavka, ali šta znam, previše direktna. Tako je često ovde kod nas, iz svega se isteruje maksimum, pa makar sve popucalo...
Antigona i Majka hrabrost san su mnogih glumica. Nisam do sad imala priliku da ih igram. Mada, nešto se mislim, nije sve u tome igrati neki lik, ma kako pisac bio genijalan. Mnogo toga zavisi od reditelja, njegove ideje, od motivisanosti ansambla, pa čak i od toga koliko pozorišna kuća ima para da uloži u projekat... Ne zvuči baš poetično, ali to je tako. Igranje Brehta i znači sagledavanje života onakvog kakav jeste.
Igrala sam ranije u predstavi rađenoj po motivima iz Brehtovih tekstova. Nisam baš puno kapirala jer mi je bilo, mislim, 17 godina. Mada se i danas sećam provokativnosti i energije uložene u taj komad. Bila sam klovn, igrala sam "radničku klasu", i na turu mi je bilo napisano "Živeo prvi maj"!
Ha, pa dobro... Evo, podeliću uspomenu na to sa vama...
