Uvek kad cujem savet: "Oprosti mu/joj", mi (ovako narodski), to podize kosu na glavi. I obicno pitam takvu osobu da li mi je spremna oprostiti ako joj fino slupam avto na parkiralistu? Obicno me takva osoba malo zabezeknuto pogleda... A zasto nas onda dobronamerni prijatelji tusiraju takvim savetima?
A kako bi, recimo, razumelo taj odrasli: "Oprosti mu...", dete kojemu je vrsnjak ukrao loptu, a mama mu kaze: "Nije lepo da ti je ukrao loptu, ali ako je ne mozes dobiti nazad, moras mu oprostiti i zaboraviti na nju." Aaaaa???? Mislim da nikako.
Posto nisam Bog ne mogu oprostiti ako mi je napravljena steta ili zlo. Ipak imam neke potrebe. Mogu oprostiti jedino sitnice, nesto sto mi ne znaci puno, ali ne pricam o sitnicama.
Oprostiti mogu jedino Bogovi. Posto imaju u rukama snagu i kontrolu mogu utecati na zivote. Nesmrtni su jer nemaju potreba. A posto nemaju potreba ne mogu biti osteceni i ne mogu nista izgubiti. A ako nisu nista izgubili, ne mogu tugovati i ne mogu osetiti emocionalni bol. Svejedno, nisu bash spremni oprostiti greske drugima. Da li neko zna zasto?

Oproštaj je najelegantniji naziv za osećaj koji ume da nadomesti našu nesposobnost ili nemogućnost da se drugačije izborimo sa situacijom. Ono što osetimo dok praštamo, umiruje nas, i opravdava to što nismo krenuli u osvetu.
A šta bi drugo činili?
Da učimo dete da zauvek ostane ljutito zbog lopte?
Isterivanje pravde i ispravljanje krivih Drina nekad je mnogo bolniji i teži proces, nego pomiriti se da ljudske slabosti postoje, i da sami ponekad umemo biti slabi. Time što neke greške opraštamo drugima, opraštamo ih i sebi.
Tenzija neoproštaja, ma kako ispravna, moralna i realna bila nekad je neupotrebljiva. Tada može postati i izvor frustracije. Dete možda neće hteti da iznosi loptu iz kuće, možda će prestati da uživa u igri iz straha da mu loptu ne bih opet ukrali...
Vidim neispravnost svega toga, ali možda mi nedostaje neki drugi primer na kome bi mogli sve to pojasniti.

prastanje je znak slabosti...ne mogu da se osvetim tj. nemam dovoljno moci da vratim milo za drago pa mi ne ostaje nista drugo nego da zaboravim na to
nikad nisam prastala i nemam nameru
pokusala sam par puta i ne ide..jednostavno osetim kako mi rastu magarece usi!
ne mogu i ne zelim da se igram boga
jednostavno nije u mom fazonu
volim da imam kontrolu nad svojim zivotom i to ti je
i da...kom sam se ja osvetila, tj se vise nije setio da me ponovo povredi

Nisam bas religiozna ali znam da su nas jos na vjeronauku ucili da za svako dupe raste palica. Cini mi se da, iako je Bog milostiv, uvijek ima pripremljenu tu palicu. Zbraja i kalkulira, mada djeluje kao da je oprostio. Da li i covijek ima iste kriterije, da li jednako tretira tudje i svoje greske. Svi smo mi pomalo egoisti sa razlicitim mjerilima za tudje i svoje grijehove.
Dark, dao si primjer ukradene lopte. I moj sin imao je jedan takav slucaj. Nakon posjete prijatelja, nestao mu je cd player. Bilo je jasno da ga je jedino on mogao uzeti ali uporno je to negirao. Probala sam se uzivjeti u njegovu psihu, shvatiti njegov postupak i na kraju je popustio i uz suze priznao. Oprosteno mu je ali sin je za uvijek izgubio povjerenje u njega.
To su tek sitni primjeri, a oprost, oprostiti mozemo ali gorcina ce jos uvijek ostati.

I kad nekom nešto oprostim , čini mi se da nisam oprostila sebi zato što sam to učinila.On više za mene nikada neće biti ono što je bio i sve je posle toga lažno.A laž ne volim.Onaj ko me povredi nek misli da sam mu oprostila jer se napravim ravnodušna i održavam neku konverzaciju ali svakim svojim dahom , sve više i više udaljavam i jednog dana shvatim da ta osoba za mene više ne postoji.Postoji fizički ali to je sad samo stranac.U principu, veliku bol i zlo koju mi neko učini ne oprostim nikad.Pamtim kao slon.Samo mi je teško da mu vratim istom merom.Nisam takva osoba.Samo se polako udaljim i nestanem iz njegovog okruženja!Za sitnice koje su učinjene nesvesno ili nesporazumom ljutim se sekund ili dva.A onda se nasmejem i nastavim po starom.Tu nema šta ni da se prašta, samo da se sve postavi ponovo na prethodni poredak.

Naslov teme me je podsjetio na dogadjaj koji se ovih dana dogadja engleskoj uciteljici u Sudanu.
Nakon sto je uciteljica Gillian Gibbons na nagovor svojih ucenika, plisastom medvjedicu dala ime Muhamed, dobila je 15 dnevnu zatvorsku kaznu, a nakon toga ce biti prognana iz drzave. Nezadovoljni presudom, vise tisuca ljudi protestira na ulicama i zahtjeva smrtnu kaznu za osudjenu britansku uciteljicu. Smatraju da je vredjala islamsku vjeru i njihovog proroka.
Nisam neki vjernik ali ipak smatram da su u ovom trenutku ljudi htjeli preuzeti ulogu Boga. Ne vjerujem da bi on jednako reagirao. Ne bi se upustala u religioznost, lijepo je vjerovati, imati motivaciju i u najtezim trenucima ali fanatizam u bilo kom pogledu nikada ne daje dobre rezultate. Cak moze zamagliti vid, narocito kad postane masovan.

Joj, sad je ovo možda jedan rukavac u temi, i možda se autor smrači , ali ne mogu da odolim da se ne nadovežem na ovu priču...
Moj školski drug je imao kuče koje se zvalo Maršal, a svi znamo da se 80-tih to povezivalo samo za jednu osobu u Jugoslaviji, i da je moglo biti više nego opasno izvrgnuti ruglu čin maršala... Ali njegov deda je bio uporan, i kuče se moralo tako zvati. Srećom, pa su ubedili dedu da pristane na kompromis, pa su ga pred svetom zvali Maršika. Setimo se da su mnogi zbog sličnih stvari zaradili Goli otok...
Ovo pričam zato što su razni sistemi imali, i na žalost još uvek imaju, razne političke, moralne, verske...norme u odnosu na koje je ljudski život minoran, gde je masa spremna da sudi, da linčuje...
S druge strane, šta je uopšte pravosudni sistem, šta su kazne, naročito smrtna kazna? To je takođe uzimanje za pravo države da odlučuje o životima ljudi čija se dela kose sa sistemom. Da li država može biti Bog? Ne. Ali su poluge jasne, a životi zbog tih odluka promenjeni ili izgubljeni. U ime reda na zemlji, naravno.
Valjda ću se izvaditi ako se vratim na oprost, jer tako je tema započela , pa ću eto, navesti da mu taj državni oprost dođe abolicija..

Pa imali su nasi komicari probleme u proslosti, narocito sa dvosmislenim porukama. Tako je jednom jedan nas pokojni komicar rekao da je najskuplja ptica na svetu galeb. A nas Marsal je imao brod sa tim imenom...

U svemu se moze pronaci dvosmislenost, treba je samo traziti, a komunisti su bili specijalizirani za pronalazenje unutrasnjeg neprijatelja.

Isto kao sto postoje dvosmislenosti tako postoje i dupla merila za iste stvari. Nista novo. Covek je Bog za sebe, a batina za druge :grin:

Bog nije rodjen, nije rodio, niti moze umreti, niti Mu trebamo mi, niti zavisi od nas, niti ce Njemu biti bolje ili losije ako nama oprosti. On je vrhunac milosti i On prasta.

Mi smo samo jedna karika sitna, najsitnija, mozda totalno nebitna. Ne moze se govoriti o svrsi sveta na ovaj nacin. Svrhu sveta zna samo onaj koji je spoznao i moze je reci onima koji su spoznali. Mozda mi nismo spremni da spoznamo, mozda se ne trudimo dovoljno da spoznamo. Covek nije Bog, niti Ga smije glumeti. Islamom je to okarakterisano kao jedan od najvecih grijeha, sirk.

Islamom je regulisano oprastanje na sledeci nacin. Jedina stvar koju Bog nece oprastati ljudima je ako su nekog uvredili ili nekom stetu naneli. To je licni odnos izmedju ljudi, i ako taj koji je ostecen ne oprosti coveku koji mu je ucinio nepravdu, onda ce na sudnjem danu od dobrih dela tog coveka koji je nacinio nepravdu biti uzeto i dato onom kome je nepravda ucinjena. Zato je bitno da se oprasta u Islamu i kada nekom oprostimo ne oprastamo iz razloga ovosvetskog vec da bi njemu olaksali. Kako mozemo da ocekujemo da Bog bude milostiv prema nama ako mi nismo milostivi prema onima koji su ucinili greske koje se nas ticu.

Takodje oko onih stvari sto kazete da se pamti kad je nekom nepravda ucinjena, to je normalna stvar. Svako ce da upamti da mu se ne desi ista stvar. Receno je da ne smije da coveka ujede zmija dva puta iz iste rupe, sto znaci da svako treba da pazi na sebe, da ne cini iste greske, a oprastanjem ljudima covek samo biva veci.

Oprastanje nije znak slabosti, vec znak jacine.

Ima jedna prica o 3 coveka koji su sedeli na jednom mestu i pridje neko i zalepi samar svoj trojici.
Prvi ustane i vrati mu istom merom, drugi krene i stegne se i suzdrzi se, a treci ne reaguje.

Sva trojica su ispravno ucinila po Islamu. Prvi jer je Islamskim zakonom dozvoljeno da vratis istom merom, drugi jer je vodio dzihad sa samim sobom i savladao svoje nagone, a treci je znao od koga mu sve dolazi i nije ni reagovao.

Do ovog treceg stupnja ne moze svako da dodje.

I meni je taj treci stupanj nekako najdrazi, samo nekada moramo ici kroz prve dvije faze da bi napokon dosli do trece. Vrijeme je izgleda jedini spas

Nije nekada vec uvek se mora ici postepeno. To je kao da gradis kucu bez temelja, i dodjes do krova pa se sve srusi.

Prastanje i jeste odraz jacine. Ovde pricamo o prastanju, ali mene intrigira nesto drugo, mada cu otici u offside. Nisam do kraja sigurna kako to islam tretira, ali cini mi se da je u hriscanstvu jasno da "kada starci kiselo grozdje jedu, unucima zubi trnu." U romanu "Braca Karamazovi" jedan od glavnih junaka, govoreci o sinu okrutnog spahije, koga je ujeo besni pas, sto se tumaci grehom njegovog oca koji je pao na njega kaze: "Nijedan greh nije vredan suza neduznog deteta." I zaista, zasto se moraju placati i okajavati grehovi predaka? Sa pozicije ateizma, meni to nije opravdano pa ni humano, zar za sopstvene grehe nismo odgovorni sami?

A na sta konkretno mislis, baladi? Gde je to okajavanje greha predaka u hriscastvu dato kao princip?
Ako je u pitanju krvna osveta, toga ima svuda po svetu, a bas nesto ne vidim da je dominantna u hriscanstvu, narocito ne danas. Pre bih rekao da su to izuzeci kada pojedinac smatra da pravosudje ima "kracu ruku" nego on sam, pa nekom presudi iz najlicnijih razloga.
U smutnim vremenima komunizma desavalo se mozda da se partizanska, cetnicka ili u tom smislu necija "proslost" odrazi na decu i unuke. Ali to je upravo bilo jedno ateisticko glediste na krivicu i prastanje...

Dejan:
Citat:

Pa govori se o ispastanju praroditeljskih grehova.

Tako na primer, u casopisu srpske patrijarsije "Pravoslavlje", jermonah Nikodim, izmedju ostalog, pise:

"Jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena, onih koji mrze na mene“ (2. Moj. 20, 5). Ove reči, ispisane na stranicama Starog zaveta, nedvosmisleno govore o tome da je grehovna priroda čovekova pre svega nasleđe koje on dobija od svojih predaka, a ne neki telesni poremećaj ili bolest, a poznato je da deca stradaju (ispaštaju) zbog grehova svojih roditelja i predaka. "

U Islamu se svako dete tretira kao cisto od greha, i svakom dete koje umre pre punoletstva sto se ne meri sa 18 godina vec pravog punoletstva tj. adolescencije Bog je garantovao Raj. Tako da niko ne nasledjuje nista od roditelja po Islamu. Cak je garantovano svoj deci da ce u Raj nebitno jesul im roditelji druge vere ili muslimani. Svako dete je rodjeno kao musliman, ali ga roditelji vaspitaju onako kako oni hoce i njemu se brisu gresi sve do adolescencije. Od adolescencije svi mentalno sposobni su duzni da klanjaju. Tako je Islam propisao.

trenutno sam u stisci s vremenom ali ne mogu da "odolim" i da temu/pitanje koje ste postavili, za pocetak redefiniramo

"da li mogu biti Bog?"-NE MOZES, JER JE BOG SAMO JEDAN!, a mi smo Njegova tvorevina!

osobina prastanja je zaista vrlina Bozja i samo ON je uistinu sposoban oprostiti, jer kad i ako to radi radi iz svog Bica a ne zato sto "treba" ili se ON lose osjeca, pa ima potrebu za istim!

ipak preporuka da naziv teme promjenite u nesto poput "da li sam sposaoban/a da oprostim? da li se zbog toga osjecam ...?

i zaista kada kazete da mozete ili da ste nekom "oprostili", upitajte se da li ste to ucinili zbog osjecaja da ste ucinili "bolju" stvar i da li ste u stanju da se izdignete iznad zemaljskih odnosa ( prisvajnaj, varanja, kradje, ogovaranja....) i to ucinite samo zbog toga jer znate da je to "najnormalnija stvar", jer niste mi/vi ti koji nekog "operu od grjeha" i daju "pomilovanje"!
trebate se uopste ne dovesti u situaciju da zamjerite , pa sta ste bolji od tog koji je nesto "skrivio", ako uopste u svom srcu/umu "manipuliste" takvim "osjecajima"...i pitanjima "da li je zasluzio i da li cu mu "oprostit"?

jasta nego da ces/cete... pa svi smo mi samo ljudi i svi smo u zivotu grjesili i grjesimo i samo od Boga oprost trazim/o!!!

Heheheh, nisam ni primetio da ste malo skrenuli s teme.
Da li mogu biti Bog? je tema koja nema nikakve veze sa Bogom. U tom pitanju se krije nesto drugo, pa bi bilo dobro da prvo procita/s/te dobro uvodni post pa tek onda odgovarate.
A nemam nista protiv da otvorite novu temu ako vec smatrate potrebnim da razmotrimo i neke druge stavove u vezi Boga, Islama ili bilo koje druge vere...

Danas u svetu postoji 256 razlicitih vera i svaka za sebe tvrdi da je jedino ona prava i najbolja. Slazem se jedino s tim da je Islam bio i jeste u svom temelju najmiroljubiva vera na svetu, a da je to bilo kobno za rascvet i napredak Islama pokazala je historija. Dok je Islam razvijao kulturu i znanost, neki drugi deo sveta (i druge vere) razvijao je oruzje i zlo... Islam nije samo vera, to je jedino ostalo - Islam je bio Civilizacija.

Nikako da skontam sta si hteo sa ovom temom-da li mogu biti Bog? Ako ti je inspiracija ona narodna i Bog i Batina, onda mislim da koliko god tezila Bogu(za druge), sve vise sam Batina sebi.