Isidora Dunkan (1878-1927), cuvena američka balerina i "majka modernog plesa", kako je zovu, je, prema misljenju istoricara igre, igraca i koreografa - utemeljiila modernu igru. To pre svega znaci da nacela igre, koja danas vidimo u modernoj igri razlicitih americkih i evropskih trupa, imaju zajednickog sa onim sto je ona pocetkom veka zastupala - da je umetnost zivot .

"Od samog pocetka ja sam igrala iskljucivo svoj sopstveni zivot, - pise Isidora u svojoj autobiografiji . I jedno i drugo ona zasniva na slobodi, (bila je protiv institucija - pozorisnih i bracnih) i ljubavi jer "Jedino su iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni'

Igrala je na osnovu svoje intuicije, na osnovu onoga sto joj je urodjena potreba, bez stvorenog plana unapred, pa su joj neki zamerali zbog improvizacije.

Umetnost je shvatala kao napor da se izrazi istina sopstvenog bica gestom i pokretom, i zato igra treba da bude izraz fizicke slobode. Osnovu - i umetnosti i zivota - cini ljubav - umetnost se ne moze razdvojiti od ljubavi (“Umetnik je jedini ljubavnik, samo on ima cistu viziju lepote, a ljubav je slika duse kojoj je dopusteno da se zagleda u neprolaznu lepotu'' - pise Isidora u svojoj biografiji).

Nekonvencionalnim zivotom pokusala je da afirmise sopstvenost, lepotu, ljubav i slobodu u zivotu (muskarca i zene), nacela koja prelaze u umetnost i otuda se od nje otudjuju i postaju nasa. Njena potreba da stvara igrom, bila je veca od drugih potreba koje bi joj drustvene konvencije nametale. Bila je prava feministkinja po nacinu na koji je stvarala i po onome sto je stvorila.

Bila je slavna, igrala je na scenama sveta, ali dolazak u Rusiju, znaci preokret u njenom zivotu i karijeri. Tu upoznaje cuvenog pesnika Jesenjina...

Odmah nakon poznanstva velike balerine i talentovanog pesnika, po Moskvi se u tajnosti prica o ljubavi Jesenjina koji nije znao nijedan jezik sem ruskog, i Isidore koja na tom jeziku zna nekoliko reci. A javno se prica o njima tek kada se Jesenjin sasvim preselio u palatu Balasova, kada u skoli ( u kojoj Isidora drzi casove plesa) pocinju orgije i tuce; i kada zaslepljena Isidora juri Jesenjina po Moskvi.

Obicnim ljudima smesni su odnosi zene, na zalasku lepote i strasti, i pesnika u punom sjaju mladosti. I dok malogradjani prave sale na njihov racun, ljubavnicima je sve jasnije da jedno bez drugog ne mogu.

Sirovi seoski pesnik, talentovan, bujan i zeljan slave, uspeha i ljubavi nasao se kraj zene koja je bila olicenje vekovne kulture Zapada. Zacaran on gleda kao u cudo, ne znajuci sta da radi "sa svojim rukama i nogama", u zenu u cijem svakom pokretu se ogleda "lepota anticke harmonije". A još kada prvi put vidi njenu igru, on oseca strast koja okiva i Isidoru. Da ga odvoji od nocnih lokala, prljavih zena, pijanih drugova koji su ga nagovarali da beži u Persiju; da bi ga spasila za knjizevnost i sebe, pristaje da se vencaju. Sutradan po vencanju Isidora i Jesenjin su na moskovskom aerodromu i njihova lica blistaju od radosti. Oni se gledaju sa "puno neznosti i ljubavi" ocekujuci u "buducnosti nesto novo nesto lepo i neobicno". Ne znajuci sta ce sa rukama, pesnik za trenutak nekako nesvesno ovija oko ruke Isidorin sal, kao da vezuje dva suprotna sveta i dva ista kraja. A kada uzlecu, za njima ostaje Rusija, zemlja mladosti i revolucije, puna nevolja i briga, sa problemima oskudice, gladi, epidemije. A u Jesenjinovom delu, i knjiga stihova "Ispovest mangupa", sa tuznim motivima gradjanina i boema.

Kada 11.maja 1922. Jesenjin i Isidora stizu u Berlin, niko nije srecniji od njih. Ali taj san u luksuznom hotelu Adlon ne traje dugo. Otpocinju i ovde prvo nesporazumi, onda sukobi i skandali koje stampa pretvara u senzacije...

Brak izmedju Isidore i Jesenjina je bio osudjen na propast. Rastali su se ali je Isidora zauvek ostala u njegovim stihovima. Njoj je posvetio svoje najbolje pesme, izmedju ostalih "Crni covek", 'Ana Snjegina" i druge...

Vest da je izvrsio samoubitstvo u sobi broj pet, u istom hotelu u kome je nekada odseo sa njom, Isidora prima sa prividnim mirom. Odmah zatim prihvata poziv nekog Italijana da se proveze u njegovom "bugatiju". Ovila je oko vrata dupli crveni sal i teatralno usla u auto. Bugati je krenuo i sal se zaviorio. Odjednom se njegov kraj zapleo o zbice tocke vozila. Za nekoliko minuta Isidora je bila mrtva, ugusena sopstvenim salom...

Davno sam gledala emisiju na tv-u o Isidori i ta scena sa obavijenim šalom oko vrata mi je ostala urezana u sećanju. Ne znam zašto ali je on u mom sećanju ostao bele boje...