Sara Bernar (1844 - 1923)

Sara Bernar, cuvena francuska pozorisna glumica, je rodjena u Parizu 1844 godine. Kada je pocela da glumi, dobila je epitet "male ruzne glupace", sto bas i nije dobro za jednu glumicu. Prvi put je nastupila na sceni Francuske komedije 1862. godine. Mozda bi sve bilo drugacije da je nije primetio slavni pisac Viktor Igo, koji pocinje da pise hvalospeve o njoj, njenoj pojavi i njenoj glumi. Zahvaljujuci tome, kao i svom neospornom talentu, ona se polako preobrazava u bozansku Saru Bernar. Postala je sinonim francuske pozrosne scene i slavljena je kao najveca dramska umetnica svog vremena. Za njen glas savremenici su tvrdili da zanosi i uzbuđuje. Nastupala je sve do starosti, i onda kada joj bolest oduzima carobni glas i lepotu. Nekoliko je puta obišla Evropu i Ameriku. Karijeru nije prekinula ni nakon amputacije noge 1914. godine...

A svoju plodnu pozorisnu karijeru dopunila je i ulogom na filmu i to ulogama Hamleta i kraljice Elizabete prve...

izvor Wikipedia

Sara se na filmu prvi put pojavljuje u "Hamletovom dvoboju" glumeći Hamleta. Kasnije još, nekoliko puta nastupa u filmovima, nadahnutim njezinim pozorišnim predstavama. U svim svojim filmskim ulogama zadržala je patetiku mimike i pokreta svoje pozorišne glume, ali već sama njena pojava na platnu osiguravala je komercijalni uspjeh.Nebo je obdario gospođicu Saru naročitim darovima: učinilo ju je neobičnom, iznenađujuće vitkom i gipkom i po njenom mršavom licu rasprostrlo je uznemirujuću ljupkost čergarke, Ciganke, Azijatkinje, nešto zbog čega se pomišljalo na Saloma, na Salambo, na kraljicu od Sabe! A Bernarova ume divno da iskoristi taj izgled princeze iz bajke, nestvarnog i dalekog bića. Uz to, ona ima glas kojim ume da se koristi sa najsrećnijom smelošću - glas koji je milovanje i kojim vas dotiče kao prstima.”



Manje poznati detalji iz privatnog životaNikole Tesle govore o tome da su ga volele mnoge žene, pa čak i jedna Sara Bernar
Bila je mnogo više od glumice. Bila je slikarka, skulptorka i spisateljica, kao i sposobna poslovna žena koja je vodila sopstvena pozorišta i producirala predstave u kojima je glumila. Skandalizovala je i razveseljavala Pariz i svet noseći pantalone, igrajući uloge muškaraca u nekim od predstava, kao i brojnim upadljivim ljubavnim aferama, od kojih su neke bile sa ženama. Obožavatelji su voleli njeno ekscentrično ponašanje, a priče o mrtvačkom kovčegu u kojem je dremala pre predstava i čudnoj muškoj odeći koju je nosila dok slika, brzo su se širile.
Sara Bernard je uživala u šokiranju publike. Rodila je vanbračnog sina i na kratko se udala za grčkog glumca Žaka Damala, ali je i pre i posle braka imala brojne ljubavne afere. Neki od njenih ljubavnika su bili Viktor Igo i Albert Edvard, Princ od Velsa.bila je bliska prijateljica britanskog gej pisca Oskara Vajlda oko dvadeset godina. Na njen zahtev, napisao je komad Salome . Sara Bernard je igrala u Rostanovom Eglon-u u 56-oj godini.Sara Bernard je povredila desno koleno . Povreda je nastavila da joj zadaje probleme, a uskoro noga je amputirana. Nastavila je da glumi u invalidskoj stolici sve do smrti usled otkazivanja bubrega 1923. godine.

Biti glumac uvek je bilo neobicno zanimanje, narocito za zenu. Ziv unutrasnji svet, sloboda u fizickom smislu, hrabrost za suocavanje s javnim sudom, spretnost u komunikaciji, ne saginjanje glave, otpor prema predrasudama, ne skrivanje vrlina i talenata, pa i mana... Kombinacija privatnog i javnog zivota takvu osobu cini neobicnom, primamljivom ili metom za one ljubomorne.
Ljudi uglavnom misle da je zena glumica prevrtljiva jer se nepromenljivost karaktera izjednacava sa postenjem. Ali nije tako. Sloboda koja u njoj zivi uzrok je da se ona stalno preispituje, pa se u skladu s unutrasnjim odgovorima moze i menjati. Mozemo ovde komentarisati koliko je Sara imala ljubavnih veza, ali nije sva poenta u tome. Vazna je hrabrost da je vodila svoj zivot kako je mogla i htela. Za mnoge je njen zivot skandalozan i previse smeo i danas, iako je prosao ceo vek od onda.
I da, Sara je bila i na filmu, i to je ucinilo poznatom u svetu. Medjutim, slava nije ono sto se usko vezuje za pozorisne glumice, to vise ide u amanet onima s filma. Na cijoj je strani umetnost, na cijoj veca hrabrost? Izlaziti skoro svako vece pred publiku, odlagati svoju privatnost, biti svakog tog trenutka spreman i na kritiku i na osudu i na hvalu, a za mnogo manje slave i za mnogo manje para. To je neka vrsta zrtvovanja, a samo iz punog pozrtvovanja moze i da se rodi prava umetnost. Zato moj aplauz ide ka sceni i ka onima koji mi sa nje daruju najdublju i najlicniju emociju, meni licno, meni u publici.

Dejan:
Citat:

Jos jedna heroina dasaka koje zivot znace, i jedna od nasih najboljih gospodji ministarki - Ljubinka Bobic, je jednom prilikom bolesna izasla na scenu. Imala je visoku temperaturu, bila je vec u godinama, ali je odbila predlog da se otkaze predstava zbog njenog stanja recima: "Ne dolazi u obzir, pa ja sam glumica!"
Na svu srecu, predstava je dobro prosla i Bobicka je na sceni briljirala.

Ovo sam davno procitala, ali mi je ostalo u secanju.

Ljubinka Bobić je bila maestralna "Gospođa ministarka", ali nikada nije osporavala da je pre nje tu ulogu bolje igrala Žanka Stokić. Zapravo, Branislav Nušić je tu ulogu upravo i napisao za Žanku.
Život Žake Stokić bio je primer kako ljubav prema ljudima, životu i umetnosti nadilazi sve nedaće, i prkosi stvarnosti po cenu patnje i osude. Teška porodična situacija navodi je da se uda još kao devojčica od 14. godina, ali i iz tog braka bukvalno beži pridružujući se glumačkoj trupi gde je prala kostime glumcima. Čim je dobila priliku i da zaigra, skrenula je pažnju na sebe i publike, i ličnosti koje su joj pomogle da se izbori za veće šanse. Tako je prolazeći kroz razne pozorišne grupe napredovala do Osječkog kazališta, pa sve do Narodnog pozorišta u Beogradu. Za proslavu 25 godina rada, izvela je pomenutu Nušićevu "Gospođu ministarku" i može se reći da je to bio vrhunac njene slave i karijere. Počinje da poboljeva i rat je zatiče ozbiljno bolesnu od dijabetesa. Da bi pribavila sebi lekove učestvovala je u radio-emisijama tokom okupacije. To "zabavljanje okupatora" buduća komunistička vlast joj nije oprostila, i odmah po završetku rata osuđena je na 8 godina gubitka nacionalne časti. Napisala je molbu za pomilovanje u kojoj je iznela dokaze da je tokom rata krila čak i Koču Popovića, pomagala Jevrejima, ali uzalud. Na inicijativu Milivoja Živanovića i Bojana Stupice dobija poziv da ponovo zaigra, i to na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Umire dva dana nakon toga, ljudi kažu - od sreće...
Na inicijativu Mire Stupice ustanovljena je nagrada "Žanka Stokić" koju su do sada dobile Svetlana Bojković, Milena Dravić, Radmila Živković i Đurđija Cvetić i Ružica Sokić.
Ružica Sokić inače igra Žanku u Slavija teatru u predstavi koju je napisao Mija Ilić, a režirao Slavenko Saletović.

Mozda vredi pomenuti i Velu Nigrinovu - iz rodne Slovenije ju je u Beograd doveo poznati kompozitor Davorin Jenko, koji je bio i covek njenog zivota. Bila je odlicna glumica i pozorisni Beograd ju je voleo. Jedna od njenih najboljih uloga bila je u predstavi "Dama sa kamelijama". U stvari, koliko mi je poznato, bila je prva glumica koja je igrala glavnu ulogu u toj predstavi na sceni Narodnog pozorista. Umrla je mlada. Jedna ulica u Beogradu, bas blizu Beogradskog Dramskog pozorista, nosi njeno ime.