Datum unosa: Nedelja 10.06.2007, 08:03, Naslov:
Sećam se kao danas. Novembra 2004, kolega i ja krenuli smo iz Niša kući ka Beogradu. Bio je petak veče oko 7, neka magla je bila na putu, za divno čudo bez ikakve gužve, a nas dvojica u elementu da što pre stignemo posle radne nedelje kući. Negde iza Paraćina vidimo jednog čoveka kako stoji i maše nam da stanemo. Auto mu parkiran, mi pomislili nešto loše. Izađosmo napolje, a on kaže da mu je auto stao, a da mu se žena porađa u kolima. Kao u filmu. U najboljem filmu. On je iz Novog Sada, nas dvojica iz Beograda, koju bolnicu da nađemo gde, pojma nema. Nekog sam zvao a ne znam ni sam, ma deset minuta smo se okretali sva trojica oko svoje ose, sve dok devojka-žena nije rekla da joj nađemo bolnicu, da nas ne bi ''pobila''. Preneso smo je mi. Kako smo našli bolnicu u Ćupriji ja pojma nemam. Ali je dovezosmo. Celu noć smo sedeli sa Martinom ( tatom ), zašto-pojma nemam, kao da smo najbolji oratci. Kada se rodila Mia, mi smo se radovali sa njim kao da smo kućni prijatelji 10 godina.
U kontaaktu smo. Pišemo, vidimo se nekada.
U svakom slučaju ponosan što sam nekome pomogao. Makar malo.
_________________________________________________________
Svako ko je ikada boravio u Zemunu i probijao se kroz gužvu na Keju kod ''Venecije'' kolima, zna Čika Velju. To je ''čuvar auta'' na parkingu kod ''Stare Kapetanije'' i ''Sent Andreje''. Penzionisani bravar ''IKL''-a, čuva taj parking, kola na njemu i ''navodi ih''. Kako to radi, ni on ne zna, jer uvek napravi haos. Ali, niko se neljuti na njega, jer on uvek sve otera na šalu. Znamo se dobro. Ja sam zemunsko dete, koje je tu raslo i radilo i koje je u svakom svom slobodnom momentu na Keju.
Bila je jedna lepa svadba u nedelju, sada. Moj rođeni bata se ženio u ''Kapetaniji''. Kao i sve naše svadbe iz crkve smo se zaleteli na maleni parking, kao nekad za mesto u autobusu. Izađem iz auta, dođem do njega, pozdravim ga i pitam otkud tolika gužva.:''Ma Joki, mani bre neka svadba se zaletela, a ja se zablenuo u mladu, mnogo bre dobra!''''Koja, ova?''''Da, vidi je samo, mora da joj je muž srećnik''.''Moraćemo da ga pitamo Veljo, njen muž je moj brat!''.
Čovek je pocrveneo. Ja sam ga zagrlio i rekao da dođe da pijemo nešto, jer je svadba...
Mladencima je poručio da se čuvaju i paze makar kao ova ''sva auta, na parkingu, koja on čuva''
Nikada lepšu definicju braka nisam čuo.
_________________________________________________________
Imam običaj da kažem da je početak mog kafanisanja (čitaj rani radovi, kao u realizmu ), vezan za poslastičarnice. Obzirom da nikada nisam bio manji, već samo mlađi ( sada me možeš nacrtati šestarom, a ranije je bio dovoljan i samo krug na lenjiru ) i da sam po prirodi stvari bio umiljati klinac, uvek sam dobro prolazio u lovi za kolače.
Kod ''Studenjaka'', gde sam odrastao i gde sada stanujem kada sam u Beogradu, postojala je poslastičarnica ''Tršnjak Š. Uškin''. Kod nas poznatiji kao ''Trovač''. Taman ispred mog solitera. Klinci ko klinci išli smo tamo na sladoled.
Jednog dana, to znam kao da je bilo juče, otišao sam sa mojim gringosima, sa kojima se i dan danas družim na kolače i na BOZU. U poslastičarnici je bio Tršnjak lično. Ja onako mali, okrugao i rumen bio sam mu simpatičan, pa nam je svima natrpao šampita, mislim da je bilo po 4 svakom, ali za mene klinca Kilimandžaro od kolača.
I BOZA!
Zaboli smo da jedemo. Ko za vrag pored poslastičarnice je u tom momentu prolazi čika Mile, moj ćale. Ušao da popije i on BOZU, skrenuo pogled i pogledao me je, a ja sam bio umazan kao na filmu.
''Lole, šta radiš bre to?''-odkide tata, a meni se noge odsekoše.
''Mile, pusti deca da jedu kolači, vidiš da su zdrava kao pucka grožđa. A i zdravo je. Moje šampite leče bolesne koliko su dobre. I BOZA!''.
Ali, sećam se svega kao da je bilo juče. Kao da me je ćale uhvatio juče kako ih krkam u toj meri.
Od tada je prošlo 22 godine. Ja sam upamtio da šampite leče. I proširio sam tezu da svi kolači leče. Jer Uškin je umro pre dve godine u 97 godini.
Nema bre dans, čovek gde da popije u Bg. dobru bozu. Pre dve godine kada sam otišao prvi put u Niš, čuo sam da ima još starih poslastičarnica. Moja guza je nahvatala ''Pelivan'', onog momenta kako se smestila u hotel. Prvi dan sam popio dve litre boze. Nije mi bilo dobro.
Istu stvar sam ponovio i u Podgorici.
Zašto sve ovo pišem?
Imam neku Božiju sreću da pamtim sve lepe stvari koje su mi se desile u životu. I kada je Baladi ''metnula'' temu, rekao sam sebi da ću da napišem sve čega se setim da se desim, a da je pozitivno i prirodno, ali i poučno.
Prema tome, kao klincu su mi rekli da su šampite i boza zdrave. Da se koriste kao lek. I dan danas se držim te prevencije. Nemoj da mi neko protivureči, kada je poslastičar bio u pravu!
________________________________________________________
Ima kod mene u kraju, u parku gde sam se igrao jedna klupa.U prvoj ruci, klupa kao klupa.Međutim, na toj klupi sam ja kao klinac sa nepunih 7 godina, prvi put poljubio devojčicu.Sada, ako pokušam da se vratim nazad, gledaću da vam prepričam kako je to bilo.Negde, neka jesen, ovakvo doba.Nas masa klinaca klinaca napolju, ja prvi razred.Nešto smo se jurili oko zgrade, negde smo se sakrivali i pošto sam ja oduvek bio okrugle forme, nisam mogao baš da čučim u žbunju, odabrao sam da se sklonim na klupu u praku.Orginalno.Ja sada okrenem leđa i neće me naći.Sednem ja na klupu, ona pored mene.Dete ja, dete ona.Šta da pričamo, mene sve bre sramota, sramota me da podignem glavu, da se okrenem..., a tako pričljivo dete!
Ja je pogledam, ona mene i ja poljubim.
I šta je narodni heroj u meni uradio.Pobegao sa lica mesta.Furno, kao da me nije ni bilo.
Koliko sam ja bežao od nje.Mislim da me je ta sramota držala barem 10 godina.
Zašto ovo pišem?
Ma i te smotane stvari koje su nam se dešavale kada smo bili klinci, sada kada smo i ako smo matori ( a matori smo samo ako se tako osećamo ) i podsećanje na njih čine život lepim.
Kada sabirate dokle ste u životu stigli i da li ste uspeli, uključite i lepe stvari iz detinjstva.
One će vas naterati da sve oko sebe počnete da posmatrate drugačije i lepše.
________________________________________________________
E, ovo se desilo meni kao matorom čoveku.
Oduvek sam voleo krofne.Pojma nemam zašto, ali sam na ta da prostite ''guzata'' testa bio slab.Kao klinac sam se gušio u tim jednstavnim stvarima...
Elem, da ne dužim.
2003 godina, ja ''mladi prespektivni rukovodioc na jedan elitni restoran u centru grada'', ljubi me majka. .
Dolazim ujutru na posao i vršim redovnu ''vizitu''.
Jedna od kuvarica pravi krofne!
Bato, e krofne!
Kažu mi:''Joco, Cveti su pa se valja! ''.
Nude mi jednu.Nonšalantno uzimam i jedem više nego protokalrno.Tu se ono guzato škembe u meni bori sa ovim zvaničnim delom moje glave.
Posle prve, prelazim na drugu.Škembe mi zauzima drugu polovinu mozga.
Na trećoj, ja 'ladno klepam celu vanglu i pojedem ni pet ni šest, već 13 krofni.A svaka krofna kao volan od ''FAP''-ovih kamiona.
Na desetoj sam počeo da buncam.
Na jedanaestoj da haluciniram.
Na dvanestoj sam počeo da se gušim.
A onda su mi pozvali hitnu pomoć.Da me ispiraju.
Doktor Jakšić, jedan divan čovek sa kojim sam se ja posle sprijateljio, iz Urgentnog centra, mi dolazi posle izvesnog vremena i pita me šta da upiše kao razlog ispiranja.
Kažem:''Prejeo se krofni!''.
Kritikovaćete me, nije to stvar za ponos, ali eto, zaista jedna skica iz života!
________________________________________________________
Prolazeći danas kroz Knez Mihajlovu Ulicu, negde oko ''Intese'', zamajan kakav sam inače, zastao sam, jer mi je jedan tako lep zvuk počeo da se muva po ušima. Naime kod banke baš, dva mala Roma, besprekorno obučena u odelcima godina recimo 12 i 10 svirali su violinu i harmoniku. Ako mislite da je to bilo raštimovano, varate se.Oni su svirali od polke do ''Podmoskovskih večeri''. Pola sata sam ih gledao.To je bilo tako lepo da me održava ceo dan. Na kraju, ostavio sm im 1000 dinara.''Stariji brat'' je ustao i rukovao se sa mnom.
Ima još nade da ostanemo normalni.
