Dark Dudek salim se malo ali si me odmah asocirao na Dudeka i cuvenu Regicu. Ne mogu ja bez humora, makar je u tom slucaju dark
Normalno da cu te castiti pivom, a i meni bi prijao zbog tog silnog saputanja

Posto imamo u klubu jos jednog muskog clana (a stalno ste ga prizeljkivale), castim citavu kafanu :-P

Tara, priznaj da i ti voliš muško društvo, kao i mi ostale...
Kad se samo setim kako su se muški nekad lepo znali udvarati recitujući Prevera, Barbaru...
Evo gustiram vino i sećam se...

Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenalom
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili još uvek živi
oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta.

Barbara, Barbara

Vidim da ste šetale svuda po svijetu kroz lijepe stihove... predstave i muziku....ne znam da li ću uspjeti da vas stignem...već ste daleko odmakle... bar 4 dana hoda ispred mene...a evo pada noć...mislim da ću morati ostati ovdje gdje sam...i čekati jutro...da krenem dalje ;-)

A kada vas stignem,očekujem jedan okrepljujući koktel,nadam se da ih ima za sve... dobru klopu i ugodno društvo,a to uopšte nije upitno ;-)

Vidim i članstvo se mora steći...avaj...kako da se izvučem,ja koja nisam nos barem godinu dana u pozorište pomolila.... shame on me

Hmm...ja sam ljubitelj Kamernog teatra,nekako mi je ta atmosfera prisnija i kontakt sa glumcima bolji... e sad ovako,nije posljednja koju sam gledala,ali je jedna od onih koja je ostavila odličan dojam na mene,a to je predstava "Wolland u Sarajevu" sa Emirom Hadžihafizbegovićem u glavnoj ulozi,koji mi se onako kao čovjek manje sviđa,jer se okreće kako vjetar puše..ali o njemu kao glumcu mogu sve u superlativu reći...
"Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja",Ive Brešana...u izvedbi Tuzlanskog Narodnog pozorišta je predstava koja me je do suza nasmijala...odlična parodija...odlična izvedba...

Iako imam dovoljno vremena da posjećujem pozorište,a ni karte nisu skupe...ipak se uvijek nešto nađe bitnije,a ne bi trebalo...gledat' ću da ispravim tu grešku čim prije... :-D

Za početak da podijelim jedan mali dio,nečega velikog,što me svakodnevno ispunjava,rasplače,nasmije...a riječ je od jednom divnom blogu,djevojke iz Mostara....

"
...Malo je toga čega se bojim.
Rat te nauči da tvoja mala, dječja ramena mogu podnijeti čak i najteže scenarije, ako iz srca izvučeš onu nit hrabrosti i želje.
Padale su granate, bezbroj njih, raznih veličina, jačina i zvukova.
Srce je drhtalo, ali se držalo.
Danas se bojim, a ne udaraju s brda crvene eksplozije.
Jesam li slabija što sam starija….ili su ljudi veće zvijeri naoružani danas s osmijehom nego onda s puškom?

Zauzdani ambicijama samo rijetki uvide.
Imam sreću.
Na vrijeme sam shvatila da je smisao života tu.
Nadohvat ruke.

Buđenje pored tebe,
ručnik s mirisom ljeta,
tvoje mirne kretnje i neki stari film na televiziji…
Prljave čarape, način na koji pričaš,
iznenadni poljubac i dvije karte za otok….
Sakrij me u našu žutu sobu s dječjim crtežima.
Jer tamo sreća pliva u čaši…"



;-)

Sunshine, dobrodošla u "Taliju"!
Nadam se da ćeš i dalje sa nama deliti svoja sećanja i buduća teatarska iskustva....
Ovi stihovi su izuzetni...

Ne znam da li si znala, kao i vi svi ostali, da je čuveni nemački dramski pisac Bertold Breht pisao i poeziju. Evo jedne njegove pesme...
Sećenje na Mariju A.

U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san
Na letnjem nebu ležao je meko
Nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
Taj oblak. Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li, da l' beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al' stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.

Ako neko ima predlog za muzičku podlogu, slobodno neka bude DJ...

Bliži se i kraj pozorišne sezone... Pozorišta u Srbiji bila su uglavnom puna, glumci uglavnom razigrani, publika uglavnom zadovoljna...
I to je tako već odavno... Istorija srpskog teatra traje već osam vekova... I što je veoma važno, skoro da svako mesto u Srbiji ima scenu na kojoj je moguće baviti se pozorištem, i u najvećem broju slučajeva to se i dešava. Ne znam tačan broj amaterskih pozorišta u Srbiji, ali sigurno je da i ona, uz 35 profesionalnih kuća, značajno doprinose šarenoj i bogatoj slici pozorišnog života Srbije...
Isto tako ne sme se zanemariti ni uloga gledalaca u celoj priči, jer bez publike pozorište gubi svaki smisao. Slika može strpljivo sačekati posetioca muzeja, film je spokojan na traci, ali pokret nežne balerine, kristal iz glasa operskog pevača, emocija iz duše glumca, mora biti uručena lično, čoveku u tami partera, prisutnom i dušom i telom. Zato, ko god da je odgledao baletsku, opersku ili pozorišnu predstavu, učestvovao je lično u pisanju istorije tetatra, i umetnosti uopšte...

To da slovenski reziseri i njihove predstave u inozemstvu postizu nagrada, nije novost. Ovaj puta se je proslavio Tomi Janezic, za predstavu Nahod Simeon (Najdenec Simeon). Predstava je nastala u produkciji Srpskog narodnog pozorista i Sterijinog pozorja. Kao sto je Darstellina vec navela, dobila je cetiri nagrade i veoma je kompleksna. Uz mnogobrojne glumce na sceni su se pojavile zivotinje, mala beba, mercedes i motor.
Nadareni Tomi trenutno radu u pozoristu Atelje 212, a u Sloveniji u sudjelovanju sa Gledaliscem Koper i Presernovim gledaliscem radi na reziji Kralja Leara. U Slovenskom narodnom gledaliscu priprema predstavu Moliere ili Zarota svetohlincev. Uz vise puta nagradjenu predstavu Tri sestre Cehova, pred mladim reziserom je uspjesna nova sezona.

Aj da i ja zauzmem jednu stolicu u ovom klubu. Ispricat cu vam jedan dogadjaj koji me je nasmijao do suza.
Dogodilo se je na jednom gostovanju Celjskog pozorista, predstava Zojkino stanovanje (Zojkin stan). Posto je jednog od glumaca (Janez Bermez) nesto razljutilo dao je neku primedbu na rad scenskih radnika i uvredio ih. Oni su mu vratili na svoj, kako samo oni znaju i mogu, nacin.
Pred sam kraj te predstave Bermez mora napustiti taj stan i uz reci Zbogom Zojkin stan, zbogom... uzeti kofer iznad ormana. Taj kofer (kao rekvizit) bi morao biti prazan. No tada je bilo u njemu nekoliko utega, koji se inace u pozoristu koriste kao kontratezina za lakse dizanje zavesa, kulisa i druge opreme No, posto on to nije ocekivao, kofer mu je skliznuo iz ruke, pao na tla i otvorio se...
Mislite da je to utjecalo na predstavu? Ni slucajno. Kada glumca nesto iznenadi on je samo prisniji u reakciji, jos bolji je. Pokusao je podici kofer, posto mu to nije uspelo ostavio ga je na pozornici i napustio je bez njega. :grin:
Ali ipak! Nikad vise nije nista rekao protiv scenskih radnika. To mu je bila skola.

Dark, uvek si dobrodošao u klub! Raskomoti se, poruči piće, pusti muziku koju želiš...
Tvoja priča me je podstakla da se osvrnem malo na život pozorišnih tehničara. Njihov posao ponekad zna biti veoma težak i komplikovan, ali umeju oni i da se dobro zabave. "Stari vuci" imaju sve poslove vezane za rad u pozorištu u malom prstu. Samo im je ponekad merak zavitlavati nove, neiskusne. U jednom većem pozorištu u Srbiji, postoje metalni rikvandi (kulise umesto zida u dubini scene) koji klize po šinama, a pokreću se uz pomoć dugmića. Novajlije, naravno, prvo dobijaju zadatak da ih poguraju ručno, i oni, jadni, zapnu iz sve snage, znoje se, napinju, sve dok se ne okupi dovoljno veliko društvo da fazon uspe u potpunosti. Onda majsor stisne dugme, i...
Moje pozorište je nedavno gostovalo u jednom malom mestu. Dom kulture je bio zaključan kad je kamion sa našom tehnikom stigao. Ispred tehničkih vrata gooomila cementa. A oni se, ljudi, rastrčali po komšiluku ne bi li sakupili dovoljno lopata da to raščiste. Tek kad su tako prokrčili put, uneli su dekor na scenu... Umeju oni da budu izuzetno posvećeni i požrtvovani, samo sa njima treba umeti...

Heheheh, hvala, znas da se necu braniti. Samo da nam saptacica dodje sto prije
Ti vukovi o kojima pricas su pravi prijatelji pozorista. Cesto su kako da kazem, malo posebne osobe, ali pozoriste vole, prihvatili su njegov rezim rada i spremni su raditi makar dan i noc. Sve je podredjeno predstavi i to oni dobro znaju. Njihovo jedino zadovoljstvo je da predstava dobro zavrsi. Uvek nesto gundjaju u bradu, ali uvek sve stima kako treba. Kostumografi, rekviziteri, scenski radnici, sminkeri, inspicient, elektricari, saptacicu sam vec spomenuo... Svi oni su sakriveni u recenici "Pozorisni covek." Zanimljive su ove daske koje zivot znace.

Mmmm, dobro je ovo pivce za zivce, mislim da cu jos svratiti... cao

Ništa bez suflera!
Mnogi glumci prođu celu svoju karijeru, a da ni jednom ne iskoriste pravo da čuju šapat sa strane, i ponove ga glasno. Ali nema glumca kojem samo prisustvo suflera nije neophodno. To je oslonac, sigurica da će se neko setiti teksta umesto njega. To je naročito važno na prvim izvođenjima nakon premijere, dok se predstava u celini, pa i znanje teksta "ne slegnu" u potpunosti. A dešavaju se kiksevi... Jedan moj kolega je zaboravio kako mu se partner u predstavi zove, pa je sam sebe dozivao... A čuvene su i "blokade" kada glumac apsolutno nema pojma šta treba da kaže ili uradi. Zbog toga se nekad jave veličanstvene improvizacije. Zamislite scenu... glumac govori monolog i na scenu mu greškom uđe partner, normalno je da malo popričaju, zar ne? Tu u prvi plan izbijaju maštovitost, snalažljivost, inventivnost... Glumac ima dva zadatka, zadržati profesionalnost i prisebnost, a u isto vreme slediti lik koristeći svu svoju imaginaciju. Mora biti uvek spreman da reaguje, jer pozorište je ipak živo, samim tim može biti i nepredvidivo. Svaka predstava je svojevrstan test.
Ali, kad vidite kako glumac za igru najčešće koristi prostor uz desni portal (iz publike gledano), to najčešće znači da mu levo uho kao detektor hvata neke prošaptane slogove...
Ja sarađujem sa divnom suflerkom, i pomogla mi je jednom prilikom neviđeno. "Uskočila" sam u predstavu umesto koleginice, i u jednom momentu nisam znala šta treba da radim. Partner me gleda, ne zna kako da mi pomogne, i onda uočim suflerku kako pući usta i šalje mi poljupce. Pa da! Ljubavna scena! I tako ja poletim u zagrljaj partneru, i tu sam se malo zadržala jer sam pokušavala da suzdržim smeh.

Stvarno je bilo dobro ono pivo jucer... Mozda zaradim jos jednu novom pricom Aj dozvoli mi da se navezem na te cuvene blokade... Mogu li danas izabrati onu zelenu fotelju tamo u kutku kluba? Mogu li? - Hvala. Eto, cak ima i miris pravi ovako barocna i stara...
Da se vratim prici... Desilo se to nekom velikanu pozorisne scene, filma i televizije...
Glumac mora igrati. Nikoga ne zanima da li te boli zub, da li imas malo vrucine ili si malo ozbiljnije obolio pa bi bilo dobro da bi nekih 14 dana lezao u krevetu. Nema zamene, doduse i to se prakticira da neko uskoci... ali tada toga nije bilo. Nema druge, ides doktoru u bolnicu i ima da te usposobi pa makar samo za onaj sat i po igre. Ne moze publika doci pred zatvorena vrata pozorista i ne moze citav tim od nekih 100 ljudi ostati bez svog zadatka cekajuci te, jelda? Mora biti nesto jako ozbiljno da dodje do toga.
I tako on, nakljukan lekovima, samo da izdrzi dodje od doktora direktno na predstavu. Igrali su Lorenzaccia. Odigra on svoju ulogu brilijantno skoro do kraja predstave kada odjednom u kljucnom delu zastane i stoji ko statua neka. Nije bio vise u stanju pomaknuti se, govoriti, nista. Ko da je zamrznuo... Tada je dosla na red suflerka, saptaci mu doslovce rec po rec da bi dosao do recenice. Na bini je bio sam i glumci su mu iza sufita pomagali govoreci kako se mora kretati po sceni. Bio je ko neki robot na kompjuteru kojeg vodimo misem. Totalna blokada. Posle ovako izgubljene odprilike dve stranice teksta i nekih 4-5 minuta, on se je opet, kako da kazem "vratio", oziveo i odigrao ulogu do kraja.
Tada se to je primetilo. I na drugoj strani. Bila je premijera, dosli su kriticari, glumci iz drugih pozorisnih kuca, Publika... a ti "vukovi" sve primete - Kada sam ga posle predstave pogledao u oci, moram priznati da u zivotu nisam video nesretnijeg coveka.

U pozoristu nema izvinite publiko, ponoviti cu...

Naravno, Dark, pivo hladimo, ima i točeno, a i dobar izbor flašica...

Na tvoju poslednju rečenicu "...nema izvinite publiko...", nadovezala bih se tako što bih konstatovala da je tu negde i glavna razlika između pozorišta i filma.
Film je super, glumci nepogrešivi, sekunde izbrojane, nikad ne kasni muzika, nikad glumici ne pukne haljina posred leđa (kao meni, kad sam igrala trudna), nema šanse da se nekom otopi šminka, nakrivi perika, otpadne levi zuluf (kao mom kolegi jednom kad sam ga ošamarila)... Nema greške...
Snimanje traje- koliko traje, ogromna ekipa, svi znaju šta rade i zašto su plaćeni, kadrovi se ponavljaju do savršenstva, i na kraju je rezultat evidentan.
Pozorište je pitanje trenutka, sposobnosti da se svaki momenat iskoristi samo jednom i na pravi način. Sve slučajnosti, ljudske slabosti ili tehničke greške, moraju se momentalno usmeriti u funkciju predstave, uz veliki trud da se iluzija ne razbije, da se energetsko kolo između publike i aktera na sceni ne prekine...
Neki veliki filmski glumci jednostavno nemaju dar za pozorišnu igru ili ne žele da se bave pozorištem upravo iz tih razloga. Recimo, Bata Živojinović je jedan od njih...
Što kaže jedan reditelj: "Pozorište donosi manje para, ali više (profesionalnog) zadovoljstva."

Dobro jutro Darstellerina, e pa ti si stvarno Dar! Jos si tu? Uhhh, hehehehe... znao sam da si ti. Nego, da ti kazem jucer sam se celi dan svercovao... prvo na kafici kot tebe, nije te bilo, ali pise tamo u onoj maloj crnoj knjizici da sam je dobio ... e onda sam se "dao" u goste pa jeo kotlet, a i na veceri kod komsinice i njezinog muza mi je "palo" nesto, bas kako sam zamislio... kasna vecerica, laka... jos mi je spremila nesto za sutra, da ih se setim i cesce dodjem, kaze... Jos ima dobrih ljudi, vidim... - A da razbijemo i taj mit? O bajnim zaradama? - Pozoriste donosi manje para, ali vise zadovoljstva, kazes. Sta da ti govorim. Znas i sama, hehehe, uvek u cekanju na neki honorar, ne moze se od plate, mozda ce biti sutra nesto na kontu, ko zna... Dobro da postoji radio, tv, film... reklama... ehh... - Em im sve po spisku, uvek je sve sutra... Onda cemo platiti struju pa ovo te ono... i jopet nistaaaaaa... Nego sedni blize i uzmi onaj mali tanjuric tamo... ee-ee bas taj! - i kasicicu uzmi... da te i ja jednom pocastim.
A ja cu... ma ne, cekaj, sedni ti lepo, sam cu uzeti kad vec spominjes flasice... E, jednom vam moram, Talijasima, ispricati kako sam kao pozorisno dete upoznao Atelje 212 ali moze to sve pricekatiiii... Uglavnom, flasice su krive Sami smo koliko vidim - pa ostavimo i mi nesto zaaa... hehehehehe sutra...
Daj tanjuric... znas, ona moja komsinica... vidi dala mi je Baroknu kremu na kompotu od marelica... Bio sam vec kod kuce, znas, pogledam kroz prozor, vidim svetlo u Taliji, pitam se sta to Tara radi, a ti si... pa reci mi za Boga miloga sta radis u ove sitne sate tu? Spremas li nesto posebno, imas ideju neku???
Dobar je ovaj Smirnoff-ice, bas mi pase ovako hladan... limun pa malo votke... zar nije lepa flasica? Nego... slusam???

Ja sam, Dark, u koje to bre vreme stižeš?!...kad mogu uglavnom samo da klimam i trepćem (i to teško), eventualno da odobravam... Neka ti to iskustvo ostane, kad se budeš oženio, sve što kažeš u 4 ujutro, naićiće na odobravanje... Nemam pojma o čemu smo pričali... Sećam se tanjirića i flašice, šta god u njima bilo... Jao, da, sedim na baroknoj stolici i jedem baroknu kremu... To ti je košinica spremala, zar ne? Hajde pitaj je za recept, pa svrni u Tarine kuvarske odaje... Da znamo i sami približavati barok, mislim u odsustvu tvoje komšinice...
Hajde, ipak, lepo da zasednemo sad, pa da ponovo preberemo teme... Pare, kažeš? Ih, kakva tema... Mada, znaš, ja sam ti jedna od srećnica koje su zaposlene za stalno. Imam redovnu platu, svakog prvog šušne ista svota... To je, u neku ruku, dobro jer uliva sigurnost, možeš da poveruješ nekoj banci, pa uzmeš kredit, možeš da računaš da si redovno "pokriven". I sve to zahvaljujući našoj vlasti, koja nema vremena da usvoji novi Zakon o pozorištu. Pa se još baškarimo na prednostima starih pravila... Ima honoraraca, naravno, "letača", a i onih koji se vežu za određenu kuću. I ti honorari su znatno veći od redovnih primanja zaposlenih za stalno. Pa ko kako ume, i voli, mada se uglavnom svi trude da se negde zaposle, a da tezgare okolo. Te kombinacije su najisplativije. A imaš i "belih medveda", a to je zaštićena vrsta, koja uošte i ne mora da radi u matičnoj kući, iako prima redovnu platu. Oni, galantno, ustupaju pravo na rad mladima, zainteresovanim honorarcima, a sami se posvećuju filmu, tezgama, ili jednostavno ne rade ništa... Ja ti nisam za tezge i jurenje okolo. Volim da sam uz dete i muža. A i nije mi nešto jako važno juriti karijeru i neku veću slavu, nego mi je gušt baviti se svojim poslom, merački, dosledno... Radim puno u toku sezone, pa je lepo što sad mogu da se potpuno opustim i uživam. Jedino sa tom platom nije dobro što je fiksna, pa dobiješ isto radio kao konj, ili radio jednu premijeru godišnje. Nema druge stimulacije, do zadovoljstva. No, ne mari, važno je da se može živeti, i da je taj život ispunjen igrom i srećom. Para nikad dosta, ali se (čak i) glumice udaju, pa podele još sa nekim i sreću, i brigu oko para...
Mleko u kafu? Šećer? Buđenje, Drak! Samo da ti kažem da ću se jako smejati, ako zabodeš nos u šoljicu...
Nego kaži mi da li si znao zašto je Atelje dodao se bi cifru 212? Pokušaj da izbrojiš jednom sedišta u njihovoj sali...

@ Darstellerina
Citat:

Bez mleka i secera molim.

Hahahahaha, Dar (od sada cu te tako zvati da znas) ;-) Evo napisao sam ti recept na Vocnim poslasticama pa iznenadi muza. :grin:
Nesto mi se nije spavalo pa sam malo svalerisao okolo, sta ces. Ne dam se ugrabiti, barem ne jos :grin:
A u vezi sedista u A212, nisam ih nikad brojio ali ako je to to, onda mi ni ne treba. Svakako dobrodosla informacija za sve nas Talijase, koji to nismo znali
Ponekad napisem koji vic, dobio sam inspiraciju na temi Ah, ta ljubav pa cu produziti malo u Opustenciju.
Cao za sada i pozdrav svima

Znate šta mi dođe, ljudi? Da celo ovo naše kafanče natovarimo na kakvu prikolicu, i smestimo ga uz neku vodu... Pa red bi bio da malo brčkamo noge, dok se osvežavamo hladnim pivom ili nekim koktelčićem punim mrvljenog leda... Predložite neku destinaciju, slobodno, evo ja pakujem inventar...

Kod mene na Dunav, 'ajde!

Može, može... Hajde da razgorimo malo ovo naše restoransko roštiljče, pa da bacimo neke ribe da nam zamirišu... Evo ja pravim krompir salatu, onu sa lukom i majonezom...
Odličan način da dočekamo i zvaničan početak leta, i godišnjih odmora...
Možemo i da čergarimo malo u toku leta... Pričaćemo malo kuda bi sve mogli, dok grickamo ribu i pijuckamo vino, i močimo noge u ladno Dunavo...

Cim spomenete ribe i Dunav, odmah se sjetim starogradskih pjesama i one ladje sto plovi Dunavom i srca sto uz njega ostade i orasnica koje ce mi zauvijek ostati u sjecanju. Da ne govorim o odlicnom drustvu kod "Tri sesira", gdje je uz dobru hranu i pice pjesma bila neizbjezna.

Dobar predlog, Tara! Pozvaćemo i tamburaše! "Dunav, Dunav, tiho teče..."
A moje omiljene su i "O svemu mi piši, mati...", "Jesen stiže, dunjo moja, ne miriše više cveće, zumbul, lale, jorgovani...", pa "Bledi mesec zagrlio..."

Hajde da vas čujem, koje pesme vi poručujete....