Leon Spiliart - Između svetlosti i tame
21.11.2006, 17:30
Šezdeset godina posle smrti Leona Spiliarta (Ostende, 1881 - Brisel, 1946), organizovana je izložba koja okuplja više od dve stotine dela, kroz koja posetilac uranja u svet ovog neverovatno plodnog umetnika. Njegovi radovi se odlikuju velikom raznovrsnošću, bilo da je u pitanju stil ili sadržaj. On je preteča apstraktnog geometrijskog izraza, ekspresionizma i nadrealizma, a u isto vreme njegova vizija prostora neodoljivo podseća na japanske gravire. Iako je bio pod uticajem umetničkih tokova skraja XIX veka, njegova dela prevazilaze čisti simbolizam.
Posle veoma kratkog školovanja na Likovnoj akademiji, Spiliart bira sopstveni put, sledeći isključivo lični imaginarni svet. Na samom početku, on izlaže crteže rađene tušem, koji predstavljaju duboku psihološku analizu sveta koji ga okružuje. Njegov umetnički izraz se razvija u skladu sa afinitetima tadašnjih umetnika, slikara i pisaca - Emila Verharena, Morisa Meterlinka, Edvarda Munka, Pabla Pikasa, Džejmsa Ensora... Na izložbi se mogu videti mnogobrojne vinjete kojima su ilustrovane knjige njegovih savremenika. Ovi crteži su predstavljeni u jukstapoziciji sa akvarelima i crtežima Knopfa, Odilona, Ropsa i mnogih drugih.
Spiliartov najkreativniji period obuhvata godine između 1899. i 1912. Iako je veoma teško izdvojiti s preciznošću periode u Spiliartovom umetničkom razvoju, njegovo delo bi se moglo podeliti na tri faze: Od 1899. do 1904, u kojoj se odvija njegova duhovna i lična evolucija. Na platnima iz tog perioda prepliću se teme iz književnosti, filozofije i društvene stvarnosti; Od 1904. do 1909, na Spiliartovim slikama se uočava veliki broj detalja iz svakodnevnog života, ali isto tako je vidna i konfrontacija sa samim sobom. Priroda je jedna od omiljenih Spiliartovih tema preko koje nam komunicira svoja raspoloženja i razmišljanja. Na prvom mestu je u svakom slučaju Severno more, Ostende i ogromne peščane plaže koje se prostiru u nedogled. Uvek je prisutna igra svetlosti i tame koju Spiliart dovodi do savršenstva. Inspiraciju dobija tokom dugih noćnih šetnji duž obale posmatrajući horizont i dine koje uranjaju u more. Fascinantni su predeli okupani mesečevom svetlošću koja se preliva na mokrom pesku. Isto tako, značajno mesto zauzima život ribara, usamljenost njihovih žena, dece, kupačica, ali i biblijske teme. Noću, Spiliart se predaje intenzivnom razmišljanju, iz kojeg proizilaze vizionarski autoportreti. Oni izazivaju veoma snažan, nelagodan utisak. Njegove oči su deformisane i beživotne, usta su predstavljena kao crna rupa, kosa razbarušena, sto mu daje izgled utvare. Veoma su upečatljiva dela pod nazivom "Vrtoglavica" (fotografija desno) i "Stepenice" (fotografija levo). Ono što proizilazi iz njih su - usamljenost, strepnja i slutnja. Na obe slike, stepenice su predstavljene u crnoj i beloj boji. One se vrtoglavo uspinju ka prostoru koji ukazuje na bezizlaznost. U ovom periodu Spiliart doživljava zrelost kao umetnik. Na njegovim slikama se uočava prefinjeno poigravanje tamnim tonovima; Konačno, od 1912. do 1928, Spiliart se, zbog porodice, seli u Brisel, gde otkriva potpuno novo okruženje. On odlazi u šume van grada i počinje da slika drveće. Jednom je izjavio da za njega nema ništa lepše na Zemlji od velikog i moćnog drveta. I u ovim delima su kontrasti boja veoma jaki, sto u posmatraču izaziva u isto vreme dva kontradiktorna osećanja: spokojstvo i zebnju.
U punom procesu lične emancipacije, on se inspiriše francuskom slikarskom školom, otkriva revolucionarne umetničke koncepte futurista i doživljava vrhunac u grafičkom izrazu. Leon Spiliart se tokom svoje celokupne karijere trudio da ukaže na novu i uvek drukčiju viziju sveta koji ga okružuje. On u svojim delima prikazuje realnost koja šokira, uznemiruje, iznenađuje ili oduševljava posmatrača koji nikada ne ostaje ravnodušan. U svakom slučaju, ovaj veliki belgijski umetnik je obeležio evropsko slikarstvo spočetka XX veka i ne prestaje da pleni originalnošću svog dela.
Posle veoma kratkog školovanja na Likovnoj akademiji, Spiliart bira sopstveni put, sledeći isključivo lični imaginarni svet. Na samom početku, on izlaže crteže rađene tušem, koji predstavljaju duboku psihološku analizu sveta koji ga okružuje. Njegov umetnički izraz se razvija u skladu sa afinitetima tadašnjih umetnika, slikara i pisaca - Emila Verharena, Morisa Meterlinka, Edvarda Munka, Pabla Pikasa, Džejmsa Ensora... Na izložbi se mogu videti mnogobrojne vinjete kojima su ilustrovane knjige njegovih savremenika. Ovi crteži su predstavljeni u jukstapoziciji sa akvarelima i crtežima Knopfa, Odilona, Ropsa i mnogih drugih.
Spiliartov najkreativniji period obuhvata godine između 1899. i 1912. Iako je veoma teško izdvojiti s preciznošću periode u Spiliartovom umetničkom razvoju, njegovo delo bi se moglo podeliti na tri faze: Od 1899. do 1904, u kojoj se odvija njegova duhovna i lična evolucija. Na platnima iz tog perioda prepliću se teme iz književnosti, filozofije i društvene stvarnosti; Od 1904. do 1909, na Spiliartovim slikama se uočava veliki broj detalja iz svakodnevnog života, ali isto tako je vidna i konfrontacija sa samim sobom. Priroda je jedna od omiljenih Spiliartovih tema preko koje nam komunicira svoja raspoloženja i razmišljanja. Na prvom mestu je u svakom slučaju Severno more, Ostende i ogromne peščane plaže koje se prostiru u nedogled. Uvek je prisutna igra svetlosti i tame koju Spiliart dovodi do savršenstva. Inspiraciju dobija tokom dugih noćnih šetnji duž obale posmatrajući horizont i dine koje uranjaju u more. Fascinantni su predeli okupani mesečevom svetlošću koja se preliva na mokrom pesku. Isto tako, značajno mesto zauzima život ribara, usamljenost njihovih žena, dece, kupačica, ali i biblijske teme. Noću, Spiliart se predaje intenzivnom razmišljanju, iz kojeg proizilaze vizionarski autoportreti. Oni izazivaju veoma snažan, nelagodan utisak. Njegove oči su deformisane i beživotne, usta su predstavljena kao crna rupa, kosa razbarušena, sto mu daje izgled utvare. Veoma su upečatljiva dela pod nazivom "Vrtoglavica" (fotografija desno) i "Stepenice" (fotografija levo). Ono što proizilazi iz njih su - usamljenost, strepnja i slutnja. Na obe slike, stepenice su predstavljene u crnoj i beloj boji. One se vrtoglavo uspinju ka prostoru koji ukazuje na bezizlaznost. U ovom periodu Spiliart doživljava zrelost kao umetnik. Na njegovim slikama se uočava prefinjeno poigravanje tamnim tonovima; Konačno, od 1912. do 1928, Spiliart se, zbog porodice, seli u Brisel, gde otkriva potpuno novo okruženje. On odlazi u šume van grada i počinje da slika drveće. Jednom je izjavio da za njega nema ništa lepše na Zemlji od velikog i moćnog drveta. I u ovim delima su kontrasti boja veoma jaki, sto u posmatraču izaziva u isto vreme dva kontradiktorna osećanja: spokojstvo i zebnju.
U punom procesu lične emancipacije, on se inspiriše francuskom slikarskom školom, otkriva revolucionarne umetničke koncepte futurista i doživljava vrhunac u grafičkom izrazu. Leon Spiliart se tokom svoje celokupne karijere trudio da ukaže na novu i uvek drukčiju viziju sveta koji ga okružuje. On u svojim delima prikazuje realnost koja šokira, uznemiruje, iznenađuje ili oduševljava posmatrača koji nikada ne ostaje ravnodušan. U svakom slučaju, ovaj veliki belgijski umetnik je obeležio evropsko slikarstvo spočetka XX veka i ne prestaje da pleni originalnošću svog dela.
Izvor: danas.co.yu
Vezane vesti
Clanovi: holandjanka,
Gosti: 75
Gosti: 75
