- Sasvim mala deca ne shvataju značaj batina - objašnjava Vesna Brzev - Čurčić, psiholog i analitičar. - Kod njih se umesto toga razvija strah od bola, a ne od nedozvoljene radnje, čime se uspostavlja vrsta uslovljavanja koja ima za cilj izbegavanje bola. To nikako ne znači da dete neće raditi to što mu se brani ako onaj koji ga vaspitava nije prisutan. Nije retko da roditelj batine objašnjava kao „udaranje po guzi preko pelena“, „nikada po glavi“, „samo po ručicama“ i sl., zaboravljajući da dete ne pravi bitnu razliku - kaže ona.
Sasvim mala deca više reaguju na ton kojim je nešto rečeno nego na vrstu reči, tako da i preteći izgled roditelja koji se ustremljuje na dete s ciljem da ga „ispraši po turu“ predstavlja svojevrsnu opasnost za dete.
Kod malo starije dece, batine pored straha izazivaju i ljutnju. Ima dece koja uprkos bolu, „iz inata“ neće da plaču. Plač bi u ovom slučaju predstavljao priznanje da su kriva ili potvrdu da je batinanje opravdano. Dete ponekad gleda roditelja pravo u oči, stisnutih usta, bez suza iščekujući ili primajući udarce.
- Kod dece u pubertetskom uzrastu i one u periodu rane i srednje adolescencije, batine imaju sasvim suprotan efekat - nastavlja analitičar Ćurčić. - One nisu više sredstvo kažnjavanja, nego su način da se izazove revolt, bes, potreba za osvetom. Ovi mladi ljudi će najčešće reći da su batine povredile njihovo dostojanstvo, a negiraće fizički bol. Ovo se posebno odnosi na batine koje dobijaju od očeva. Mladi kažu da mamine batine manje bole. Nije stvar u teškoj ruci“, nego činjenici da u ovom uzrastu otac predstavlja društvo, savest, moral, pravila ponašanja. On je neko do čije pohvale se više drži, pa samim tim neko, svakako fizički jači, udara direktno na dostojanstvo. U praksi se sreću slučajevi kada mladić ili devojka uzvrate udarac ne iz nepristojnosti ili nepoštovanja roditelja, već iz besa koji ne mogu da kontrolišu, a u čijoj je osnovi povređeno dostojanstvo.
Upravo zbog toga fizičko kažnjavanje dece je uvod u zlostavljanje, a žrtve zlostavljanja najčešće postaju i sami zlostavljači. Razlog je jednostavan, dete postaje nasilno identifikujući se sa zlostavljačem u nadi ili iščekivanju da će biti prepoznato kao isto i da samim tim neće više biti meta zlostavljanja. Sem toga, žrtve zlostavljanja postaju često meta drugih zlostavljača.
- Telesno kažnjavanje dece je neprihvatljivo, naročito kao vaspitni metod, uvek postoji drugi način - objašnjava psiholog i analitičar Vesna Ćurčić i podseća da vaspitavanje dece treba da počiva na pohvalama, a ne na batinama.
Pravila za roditelje
Ovo je deset jednostavnih uputstava za nenasilno vaspitavanje dece:
1.Budite dosledni u sopstvenom ponašanju pružajući tako pozitivan primer detetu;
2.Pohvalite i ohrabrite pozitivno ponašanje deteta;
3.Pokušajte da se stavite u položaj deteta i prilagodite svoja očekivanja uzrastu i razvojnim mogućnostima deteta;
4.Pružite priliku detetu da iskaže svoja osećanja i razmišljanja;
5.Dozvolite detetu da izrazi bes, strah, uznemirenost;
6.Uvek pažljivo
saslušajte dete;
7.Pružite i zatražite objašnjenje za određeno ponašanje;
8.Podržite dete da samo iznalazi rešenja za probleme;
9.Izvinite se detetu ako ste prema njemu nepravično postupili;
10.Nikad ne zaboravite da dete ima svoja prava, svoju ličnost i dostojanstvo koje uvek treba poštovati.
Pomoć za roditelje
Ukoliko ništa od ovoga ne pomogne, i bes vas ipak preplavi, pokušajte sledeće:
-Izbrojte do 10 pre nego što učinite bilo šta zbog čega ćete kasnije žaliti;
-Pljesnite dlanom o dlan umesto da udarite dete;
-Sklonite dete na sigurno - zamolite ga da se udalji u drugu prostoriju dok vas ne prođe trenutni poriv da ga telesno kaznite.
Gosti: 39
