Na danasnji dan, 1997. godine, skoro bas u ovo vreme, rekla sam svoje sudbonosno “DA”. S obzirom da mi je dragi, moja “pametnija polovina” prehladjen i nisu mu bas sve koze na broju, pozelela sam da ga obradujem ovom pricom o nama.









Nismo bili ni mladi, ali smo bili “puni” iskustva i kad smo se prvi put ugledali u sobi nase drugarice Tanje, bilo nam je veza i vezica preko glave. Meni toliko, da sam bila skoro na ivici da batalim muskarce za svagda. I nisam bila tuzna zbog toga, jer sam radila, imala svoj auto i umela da se zabavim. Zaista.









A onda je usao on. Ono sto mi je prvo upalo u oko je da se “borimo” za centar paznje u drustvu. On i ja. I nije hteo da mi se dopadne. Nije se uopste trudio. To me je iritiralo. U jednom momentu, priblizim se prozoru da pogledam kako pada sneg. I odjednom, ispade, njegov komentar, kao iz kamiona: “Kakav divan pogled!”Okrenem se i pogledam ga mrsko-mackasto. Nije odreagovao. Poceo je da me nervira. Onda sam pocela sa peckanjem. Devojcica kojoj su oduzeli cuclu. Boze, kakav sam bila kreten! Ali nista.









Morao je da zapne, zaista da zapne. Nisam se dala, jer mi je zaista bilo dosta svakojakih i nisam imala snage da se ponovo potrudim i da me povredi. Htela sam da me ostavi na miru. Da budem usamljeni konjanik u preriji. Ali, nije se dao. Izasli smo prvi put i to u drustvu nasih prijatelja. Opet sam se durila, i opet bezuspesno. Cak sam dobila po nosu. Nije mnogo bolelo, ali sam se Uvredila. Opet prica o devojcici I cucli.









Kako se desilo to da pristanem da izadjemo sami, ne secam se, ali znam da su predhodili sati telefonskog razgovora.









Elem, s obzirom na nasu zrelost i na iskustvo, nije nam (mi) bilo potrebno dugo da shvatimo da zelimo, za pocetak, da se oprobamo u zajednickom zivotu. I bilo nam je lepo. Stvarno. Kao da smo se dugo trazili u sumi poznanstava.









Dakle, posle samo 5 meseci ukupnog poznavanja, mi smo se na gore pomenuti datum i vencali.









I eto, tako nasa prica traje i imamo dve slatke cerkice koje nam dodatno ulepsavaju zivot i verujte mi, ne bih volela da je drugacije.

Volim Beograd. Zaista ga volim. Mnogo puta sam pokusala da budem objektivna, da ga sagledam sa strane, kao stranac i mislim da je krajnje vreme da odustanem. Znam da ima svojih mana i da je premali i prljav, ali sam sigurna da ima neki sarm koji necu ni da probam da objasnim. Sigurna sam u to, jer poznajem mnogo, mnogo stranaca koji su ga probali samo jednom i bar su se jos jednom vratili. A to je veliki uspeh, s obzirom da se mi, Beogradjani nismo potrudili da ga reklamiramo, da ga pohvalimo, da ga ponudimo svetu. Uvek smo bili introvertni. Kao da ga cuvamo, sebicno, samo za sebe. Ta zatvorenost nas je kostala i u proslosti. Koliko puta sam cula, pa cak i osetila na svojoj kozi: “Srbi – negativci, nekulturni, necivilizovani, itd”.









A onda ti isti stranci dodju u Beograd i oduseve se. Da li je to dobro, ili lose?! Pa, valjda je dobro, samo sto samo jedan deo tih stranaca moze da dodje i da se sopstvenim ocima uveri da mi nismo kanibali i da imamo i istoriju i kulturu i lepe zene…









A ja ga pogledam kroz prozor i vidim pozutelo lisce i mokre ulica i drago mi je sto zivim u ovom gradu, stvarno! Necu da vas lazem, nije da nisam imala zelju da odem iz ove zemlje, ali jedan od argumenata protiv je i ovaj lepi grad.









Koliko puta mi se desilo da odem na letovanje kod nane na selo, ili na more, naravno u Crnu Gora, pa se samo posle 10-15 dana vratim i kad voz udje u stanicu, onaj grozni deo, kod Mostara, meni se osmeh pojavi na licu i srce mi se ispuni nekom toplinom. I imam utisak da se ko zna sta desilo novo. Uvek i iznova mu dam sansu da me iznenadi… retko se to i desi, ali nikad ne odustajem… Ziveo, moj grade, jos mnogo, mnogo godina!!

Pripadam generaciji Titovih pionira. Čak smatram da taj podatak dodaje kašičicu egzotičnosti mojoj prošlosti. S druge strane, ne mislim da posedujem bilo šta u svojoj biografiji što bi me izdvojilo iz generacije. Svi smo mi imali tu nesreću da doživimo krah posle Titove smrti, deceniju zatucanosti i odvojenosti od spoljnog sveta tokom vladavine Slobodana Miloševića i taj sjajni 5. X 2000. kada smo zaista, ali zaista pomislili da nas je konačno obasjalo sunce. ALI, ne lezi vraže! Nismo uspeli da se izborimo sa svim demonima prošlosti i tu smo gde smo. Čini mi se da se nismo ni makli od 4. X 2000. Naš Premijer, koji kao da je i Predsednik pokazuje iste simptome poznate srpske bolesti, a to je da smo mi zapravo božanski narod i da nam niko ne treba, čak nam i smeta ka našem putu ka večnom blaženstvu.









To rajsko raspoloženje dotičnog političara podrazumeva introvertnu politiku koja će doneti konkretnu dobit samo malom broju srećnika iz njegovog okruženja. A to pak ne znači da oni neće otvarati bankovne račune u nekoj bolje “stojećoj” zemlji i da neće provoditi svoje godišnje odmore na nekim dalekim i egzotičnim destinacijama.









Dok pišem ove redove, pomišljam kako se opet predajem olako malodušnosti i kritikujem sebe da ništa ne preduzimam po tom pitanju. Istina je. S jedne strane, imam sreću da me moje radno okruženje odvaja od te jadne svakodnevice, jer radim za inostranog poslodavca. S druge strane, nikada, ali nikada nisam potpuno odbacila mogućnost konačnog iseljenja iz ove rodne grude. A, moram da budem iskrena, pa da priznam da se nikada nisam osećala cak ni blizu spremnom da se upustim u koštac sa takvim mentalnim sklopovima koji “vode” ovu zemlju. Mozda će vam zvučati pretenciozno, ali prosto mi je ispod časti.









Ne mogu sebe ni da zamislim u istoj prostoriji sa jednim Veljom, sa Bubalom, Lončarem, pa ni Tadićem, jer mi taj čovek sve više liči na alter ega našeg dragog Premijera.









Na poslednjim parlamentarnim izborima sam, ovoga puta, svoj glas poklonila jednoj “alternativnoj”, novoj struji na političkoj sceni. I srećom, još uvek smatram da sam dobro uradila, jer, nećete verovati, ali skoro da je nemoguće naći nekog političara koji bi bio spreman da govori ono što misli i da se usudi da nam prikaže, ono što nas stvarno čeka, a to je mnogo, mnogo muka i neminovne poteškoće. Zapravo, kad malo bolje razmislim, ova vlast ne oseća nikakvu potrebu da nam ista lažno obećava. Ta obećanja se drže u sefu i rezervisana su za predizborne kampanje, a posle, kako nam bude. Uostalom – šta smo tražili, to smo i dobili, zar ne?!









A ne mogu da vam nabrojim koliko sam se puta pitala: Da li zaista u ovoj zemlji Srbiji ima tako mnogo kretena, a tako malo normalnih ljudi koji bi ih nadjačali i poslali tamo gde im je i mesto – u Hag, u zatvor, Padinsku Skelu…









A život teče dalje i mi životarimo i dajemo sebi za pravo da smo IH nadmudrili time što ne gledamo RTS, što ne gledamo Grand show, što čitamo na stranim jezicima i trudimo se da se uvek ujutru pogledamo u ogledalo i da se pritom no postidimo. A šta sa našom decom, koju smo pustili u škole, koji se druze sa sponzorušama i razmaženim maminim sinovima, koji sa 16 godina voze skupa kola i nemaju vremena za tu glupost koja se zove obrazovanje. Šta onda? Kako da se uklope, a da se ne uklope?! Kako tu povući crtu i… ostati normalan?









Po meni, jedini način je kljukati ih pozitivnim stvarima, knjigama, prirodom, pozorištem, pričama o nekim drugim svetovima, ljubavi prema životinjama i naučiti ih da ništa ne boli kad se izvineš i da nisi šmokljan ako kažeš hvala.









Eto, to je moja svakodnevna borba i s obzirom da se radi o budućnosti ove zemlje, mislim da je vredna. I moja ce deca jednog dana činiti deo ovog društva i nadam se da će svojim primerom doprineti opštem boljitku. I da će spavati snom pravednika!