Kada odem, kad me nebude.....

October
8
2007
Ova recenica, ovakva nezavrsena, zaokupi mi misli, vise nego ceo roman, ili film..

.....Javili su mi bliski rodaci, da ce prodati kucu u kojoj sam zivela 25 godina.

Javili su mi da dodem, da uzmem stvari koje mi pripadaju, knjige, sitnice.............

Dok i sad pisem, gusi me tuga u grlu, zadrzavam suze....

Otisla sam iz te kuce jos pre desetak godina, ostavila neke sitnice, ostavila ih dragoj osobi. Sad te osobe vise nema,prosle godine sam je sahranila, ostale su te sitnice, nisam mogla da ih bacim, niti da ih odnesem. Te stvari su trebale ostati tamo, u toj kuci......

Jos pre deset godina, kad sam se preselila i kad sam stvorila porodicu, znala sam da cu

jednom morati da potpuno odem odatle. Jos sam odavno i kao mala znala i bila svesna, da sam tamo samo gost, da sam tamo privremeno............

Taj osecaj da sam gost, nije me napustio ni danas, kad imam svoju kucu, svoj dom. Nekako nisam sigurna sta je to sto imam. Nemam osecaj, da nesto posedujem, imam. Neznam sta to znaci...........

Zasto mi sad pada tesko, zasto bas sada imam osecaj da drugi put zakopavam tu dragu osobu. Kuca ko kuca, kakve koristi od nje, ako ne zivi niko u njoj, a ipak.........

Drage osobe vise nema, kakav smisao cuvati stvari vezane sa njom.Sta raditi s njenim stvarima, namestajem, garderobom. Sacuvati nesto njeno, ili ne?

Sacuvati samo uspomene ili sacuvati i poneki predmet? Cemu sve to....

Kad odemo, vise nece biti vazno, sta ce naslednici raditi sa nasim stvarima.

Te stvari su imale vrednost samo nama. Bile su to nase stvari, koje smo sakupljali, jer su nama imale znacaj i vrednost i smisao. Nama su te stvari i sitnice upotpunjavale zivot. Nama su te stvari obojile svakidasnjicu, nama su pravile zivot lepsim. Mi smo se njima radovali. Te stvari su imale znacaj i vrednost samo uz nas.......

---------------------------------------------

E kad mene uhvati plava faza, uhvati, pa ne pusta.

Posaljite mi nebom dugu, da obojim tugu.

Intima

September
30
2007
Desilo se slucajno, da ostanem par sati kuci sama. Obaveza kucnih imam koliko za nedelju dana, ali bas mi se nesto ne da, da ih pozavrsavam. Skakucem po netu, trazim nesto da mi zapali onu iskricu na sveci-zvanoj melanholija.

Sta raditi sa par sati slobodice. Ukucani otisli, tisinu mogu cuti. Cujem i televizor iz susednog stana-zamisli nisam znala da i oni ukljucuju televizor?

Sunce me pokusava dozvati napolje, na setnju, badava ja sam spretnija. I sklopim zavese, necu da ga gledam,necu da me vidi. prosetam od spavace sobe u kuhinju, iz kuhinje u dnevnu i opet nazad. Nista se nije desilo, opet su sve stvari na istom mestu. Da popijem kafu, a s kim? Nisam pila kafu sama, a ove zadnje kafe ,bukvalno sam pila s nogu, stalno nekud zureci. Znam sta ce da me uspokoji-semenke. Izgrickala sam semenke vise nego svi gledaoci na bioskopskoj pretstavi. Jos samo da neko pocisti iza mene. Ja cu, toliku gimnastiku mogu uraditi.

Pokusam da procitam i koji redak jedne knjige koja ima za cilj da me uputi u bolje vaspitanje dece. Koliko sam ovakvih procitala, mogla sam i psihologiju zavrsiti.

Opet se nista ne desava, hm, muziku nisam slusala u miru, to bi si mogla priustiti, jedno lepo opustanje. Pa neslusa mi se , nesto bi da se desi, da me pomakne s mesta. Bar da telefon zazvoni, pa kako bi zvonio, kad su svi navikli da im se ja javljam. Neko, da me se neko seti i nazove.

Sta mi preostaje, kad i pored tolikog izbora, ja nemogu sebi naci nesto sto ce pobediti moju melanholiju. A otkud znam da li je to bas melanholija, da mozda nije neki virus, cesti su ovih dana? Ma ne tupi.

A da probam da napravim neki raspored za ponedeljak? Ma kakav raspored, pa sve se zna, a ono sto se nezna, bice mi saopsteno sutra, u pet do dvanaest. Jesam uzrujana, pa i da jesam , ko mije kriv? U zadnje vreme manje vicem, vise sapucem, a u stvari ne podnosim vise buku.

Kad sam zadnji put bila kod ginekologa? Pa vreme je za jednu kontrolu. A nisam celo leto bila ni kod zubara? Mogla bih i jednu kontrolu napraviti, memografiju, krvnu sliku i ostale gluposti. A da ostavim to, za iduci mesec? Pa pocinje sezona rodendana. Pa dobro, lekari mi nece pobeci, sto sam zapela na kontrolu, kad me nista ne boli.

A plata, da isplaniram sta cu sa njom, a sto da planiram, opet ce me iznenaditi neki neplanirani trosak. Uostalom kao i svakog meseca.

A da napraim spisak svih, stvari koje bi zelela da uradim, recimo za mesec dana. Jest i prvo da napisem- dijeta. Pa da se razocaram sto mi tesko ide jos prvog dana, pa da pokusam da se utesim jednom cokoladom. Ma ja bih se i sad lepo utesila jednom cokoladom, ali zatvorili su market-nedelja je danas rade do dva.

Uh, masina za ves, je zavrsila. Da prostrem ves, konacno nesto da uradim. A ne radi mi se i to, nego nekako prorade mi uslovni refleksi, da moram obaviti zadacu.

Osecam se kao da sam iskocila sa sina, tako i uspe da me uhvati ponekad melanholija. A ja cu u stvari, do sutra biti opet na sinama, jureci sa kratkim pauzama, od stanice do stanice.

Red je da prestanem s pisanjem , neko ce pomisliti da treba da procita ove moje gluposti, pa mozda ce se osecati pozvanim, i da napise koji komentar. A i naslov mi je provokativan, ko zna sta ce ljudima pasti na pamet dok citaju naslov?

Prvi skolski cas

September
5
2007
U ponedeljak je sin posao u prvi razred, po novom programu gde osnovno obrazovanje traje 9 godina. Do 31.08. na spisku djaka po razredima nije bilo napisano ime uciteljice-nastavnice. Nismo imali nastavnicu.




Polazimo u prvi razred uzbudeni, malo vise zbunjeni i uplaseni i naravno upoznajemo nastavnicu. Nedavno zavrsena na Pedagoskoj akademiji, mlada, lepa, skladno obucena i obelezena cvetom sa upisanim razredom. (Ime jos nismo culi da je izgovorila)




Sledi upoznavanje recima:




=Ja sam nova, ovo mi je prvo radno mesto i prvi radni dan,ovde ce biti ucionica, menza jos ne radi, roditeljski cemo zakazati krajem nedelje.




-Izvinite nismo culi kako se zovete?




=Marija.




-??? Sta da nabavimo deci za sutrasnji cas?




=Nesto za crtanje.




-Svesku i olovku?




=Bilo sta za crtkanje. Za danas toliko, sutra pocinjemo u 11.




Nemam nista protiv mladosti i mladih kadrova, jer mladost sa sobom nosi zelju za istrazivanje, dokazivanje, kreativnost,mladji su blizi deci i generacijski, prate novitete, lako se prilagodjuju.




Ali, ako je prvi cas na prvom radnom mestu, iz osnovne kulture (i osnovnog obrazovanja, a tek fakultetskog), red je prvo se pretstaviti, razgovetno, razumljivo punim imenom i prezimenom. Zatim pozdraviti prisutne:decicu i roditelje, zatim predloziti sutrasnji cas i nakraju lepo pozdraviti-Dovidjenja, ili slicno.




Zbunjenost-DA , nemogu nikome zameriti, ali osobe kojima je 90% posla oratorstvo i utisak koji ostavljaju svojim obracanjem, morali bi znati kako da se pretstave, jer njima ostavljamo decu na dovaspitanje. Mogla je, napraviti mali koncept, kojim bi obuhvatila sve sto je trebala reci, mogla je i procitati.




Tako, da sam bila razocarana, ne nastavnicom, vec obrazovnim sistemom uopste. Badava nama diplome visokih, zvucnih fakulteta i univerziteta kad osnovno kulturno ljudsko ponasanje izumire.




Najgore u celoj situaciji sto novi mladi kadri ne pitaju starije za savet ili preporuku, vec misle da je samo u njihovoj glavi pamet. Umesto da od steknutog sopstvenog znanja, ali i sakupljenog tudeg iskustva odaberu,kreiraju svoj nacin rada, prave ovakve greske.




Radost prvog skolskog casa nismo doziveli,(ni sin, a ni mi roditelji) bar ne na onaj uzbudljiv nacin, na koji smo mi polazili u skolu, uskratili su nam i taj trenutak radosti, neki tranzicioni??? projekti. :(




A to se sve vise primecuje u svim profesijama...

Ogledalo moje...

August
31
2007
Imam u spavacoj sobi jedno ogledalo, postavljeno za sminkanje, feniranje,kreveljenje i ko zna za sta jos,postavljen uz toaletni stocic. Nista posebno, naj obicnije ogledalo dovoljno veliko da se vidi cela figura. Ali to i takvo ogledalo, sa celom svojom obicnoscu je najiskoristeniji predmet u nasem stanu.

Ustajem ujutro, bacim letimican pogled, da konstatujem busavost i zakljucim da sam lose spavala. Sredim se u kupatilu, ispred jednog drugog manjeg i manje vaznog ogledala i vratim se opet ispred prvopomenutog, da konstatujem sredjenost. Zar nisam to isto mogla konstatovati jos u kupatilu-ne, morala sam da se pogledam u ovom prvom ogledalu.

Navika, jos jedna od onih nepotrebnih aktivnosti koje covek radi, a da ih nije ni svestan, a mozda je u pitanju nepoverenje? Verujem samo tom ogledalu?! Zasto? Neznam, ali krisom posmatram i suprug isto to radi, (verovatno ni on nije svestan da se vec pogledao u kupatilu). Valjda se nismo promenili za tih 10-tak sekundi ili ocekujemo lepsu sliku od te u kupatilu?

Na redu su deca: skakanje po velikom lezaju u Spiderman kostimu ili sa ZORO sesirom, se naravno najlepse vidi bas u tom ogledalu. Studiranje pokreta, slow motion, a da i eksperimenti sa maminom sminkom...

Kad bi to nase ogledalo moglo govoriti, ko zna sta bi sve ispricalo...

A u svom detinjstvu imala sam ja jos jedno veoma vazno ogledalo. Ogledalo koje je bilo svedok mog izrastanja, ogledalo suza, ali i ogledalo radosti. Vernog prijatelja, kad me niko u pubertetskim godinama nije razumeo. Vernog, koji je cuvao cutke, sve moje tajne. Kad sam bila usamljena, obicno me je docekivao u ogledalu jedan tuzan lik, sa krupnim ocima, duge kose. U tom cestom ali kratkotrajnom druzenju, taj lik je imao neverovatnu sposobnost da od takvog tuznog, za par sekundi postane vedar i nasmejan lik -optimistican. Neverovatan prijatelj, uvek me je opominjao da nisam dobro zakopcala nausnicu ili da mi je bolje sa pustenom kosom nego sa konjskim repom. Neznam zasto, ali njemu sam verovala i nikad me nije izneverio, uvek je bio na mojoj strani i delio moje misljenje. Zar se mogao pozeleti bolji prijatelj?

A to ogledalo je u stvari bilo jedan stari deo namestaja koji je vec imao fleke i jedva da se mogao ko ogledati u njemu, postavljen da popuni prazan zid, a u stvari popunio je moje tuzno detinjstvo, popunio ga sigurnoscu i vedrinom.....

Nehotice sam se juce zadrzala ispred mog ogledala u spavacoj sobi, brisala sam prasinu i setila se mog starog ogledala. Pogledala se u ovo novo i videla lepi privlacan lik, sa krupnim ocima i pustenom kosom. Isti lik iz mog starog ogledala, samo malo drugaciji, jos uvek ima malo parcence tuge u ocima kao senka, iako je nasmejan. Pojavi se njemu borica oko usana, verovatno od smejanja. A ima i one bore oko ociju ali jos uvek kratke i diskretno prekrivene sminkom. Pa nesto se malo i popunio, ali ne izgleda lose, za svoje godine. Lik dobio malo zreliji izgled, ali jos uvek na sebe lici, razmenili smo cak i isti osmeh pre nego smo se rastali, a cak nismo ni rec progvorili., samo razmenili poglede....

Mi se i cutke razumemo, nemamo sta jedno drugom zameriti, stari smo znanci.....

Prijateljstva

August
21
2007
A ovako cu poceti pricu:




Neka prijateljstva datiraju jos iz detinjstva, mladosti, a neka smo sticali u toku studija ili na poslu. I komsije nam mogu biti prijatelji. E sad bi govorili o tome da se neka prijateljstva iz mladih dana ili t.z. Stara prijateljstva, ponekd i prekinu. Taj prekid nije uvek rezak, ali desava se, da se vremenom menjamo, menjaju nam se navike i interesovanja, pa nam se ovi stari prijatelji nikako ne uklapaju u semu. Na primer, postali ste vegetarijanac, a oni vas pozivaju na rostilj, ili vama smeta pusenje, a oni kod kuce mnogo puse, ili vi radite u privatnoj firmi od jutra do sutra posveceni poslu a oni rade u drzavnoj ustanovi sa fiksnim radnim vremenom, ili vi bi svoje slobodno vreme potrosili u rekreaciji u prirodi(zajednicki izlet), a oni bi sedeli u kaficu/kafani jer im se ne seta itd...itd....




Pomisljate li ponekad da se neka prijateljstva koja su nekad bila cvrsta polako gase, blede i ostaju samo povremeni kontakti.




Sa druge strane, ta nasa nova interesovanja, donose nam i nove kontakte i nova prijateljstva. Imamo prijatelje koje smo upoznali na letovanjima, ili na nekom kursu/seminaru, na forumu preko interneta............




Otkrijemo da nam je u drustvu nekih novih ljudi prijatnije interesantnije, dok nam je u drustvu nekih starih prijatelja cak i tesko, ali se drzimo i odrzavamo veze verovatno zbog lepe zajednicke proslosti....




Interesuje me da li su sva vasa stara prijateljstva prezivela zivotna iskusenja, da li ste ugasili mozda i nehotice neko prijateljstvo? I sta mislite koliko mogu ova Nova , skorasnja prijateljstva biti realna, prava.?

You've got mail!

August
21
2007
"You've got mail"

Gledala sam ovaj film, ko zna koliko puta, i uvek me raznezi.

Ne raznezim se od Tom Hanks-a ili Meg Rajan, vec od same price.

Ziveti uobicajeno, a cuvati jedno malo postansko sanduce kao skrinju intimne radosti. Sanduce koje otvarate sa skrivenim uzbudenjem, cekajuci poruku neke osobe, koja je negde daleko, ili mozda blizu, mozda lepa, mozda ruzna, mozda i ona nas zamislja drugacije, u svakom slucaju nepoznatu. Pa sa razmenom reci dobijemo neku svoju pretstavu o toj osobi. Da li je ta nasa pretstava bliska sa stvarnom licnoscu to mozemo otkriti jedino razmenom slika ili vidjenjem. Lakse nademo srodnu dusu kad se mozda bez straha od osude ili kritika, otvorimo nepoznatoj osobi, sa kojom imamo neka zajednicka interesovanja. Pa postepeno to preraste u bliskost, prijateljstvo, ili ljubav ko u ovom filmu.

Meg Rajan je imala tamo jednu recenicu koju necu citirati, ali mi je ostavila dojam, kad opisuje svoje osecaje dok ceka da joj se pojavi oznaka na kompjuteru-You've got mail-

I ja imam isti osecaj.

Svakog radnog dana, kad na poslu ukljucim kompjuter, prvo proverim sluzbenu postu, pa privatnu.

Pogadjate, ako imam privatne poruke, to je garancija da cu dan zapoceti veoma lepo inspirisana.

Sto je najgore u ovome, nedostaju mi. Nedostaju mi ljudi koje i ne poznajem, koje nisam srela, a osecam da mi znace. Nedostaju mi ako ih bar ne procitam jednom na dva tri dana.

Nije bitno da li je rec o zenskoj ili muskoj osobi, jednostavno nedostaju mi. Nemogu opisati osecaj , da me je kompjuter zblizio sa vise ljudi, nego bilo koji prijem ili zabava.

Eto, i ja ponekad uhvatim sebe da mislim, razmisljam-iznenadena sam -svakoga dana u svakom pogledu sve vise napredujem (istoriska recenica) :roll:
Ko je online
Clanovi: Trenutno nema logovanih clanova
Gosti: 77
Koliko clanova ima idealna porodica?