Uh, kako je vrelo u kanc. Klima je na izdisaju. Nestaje joj freona....bar ja tako mislim, te sedim i čekam majstora da dodje, a kad će ne zna se.Lepo mi kaže Kalastura juče da manje hladi, ali ja je ne slušam....Po malo dune hladnjikavo, ali nije to ništa. Vruće mi je, znojim se....htela bih kući, ali......misli su mi vruće i trome i ne radi im se....a treba da radim devizne izvode koje mrzim iz dna moje lepe dušice....te reših da stvarno nema smisla da sebe toliko maltretiram u ovaj vreli dan.....zato pišem.....pa dobro Zvocke, majku mu, hoćeš li se skoncentrisati na jednu temu ili ćeš ovako da skakućeš okolo? Da skakućem hahahaha .E, onda se setih.....da čitam šta sam ranije pisala.....one starije blogove......i tu se utepah od tuge načisto....ili sreće.....još nisam raskrstila, a vala i neću jer ima svega. Šareno je kao i život i nek takvo ostane i na dalje.....šta ja tu imam da izmislim....samo treba lepo i čitko da prepišem od života....i eto, sad sam tužna...i vruće mi je. Stvarno je glupo što ovo radim. Ebote, to ne radi niko. Ali nije to što me buni....nego to što me nešto iznutra tera da to radim...mislim da pišem i objavim....a sad nema nikog za torokanje.....svi meditiraju u ladovini. Majstora još nema.Razmišljam o reči „savršeno“......kako ljudi olako tu reč koriste i netačno. Savršenost je trenutak, samo sekund....kao kad se mrav popne na vrh čiode, ostane tu tren i silazi dole jer ne može jadan da izdrži probadanje savršenstva hahaha. Do savršenog imaš da se penješ i penješ, i samo jedne jedine sekunde možeš okustiti savršenost trenutka a onda se strmoglaviš na dole...Savršenost za mene ne postoji, a vala i da postoji bila bi do zla boga dosadna ....zato i traje tren. Podseća me na konačnost.....nerad, nestvaranje.....nema dalje, a kad nemaš kud dalje moraš da se okreneš nazad.....dakle opet rikverc. I, eto, tu reč ne volim. Za mene postoji jako loše, loše, dobro, jako dobro i odlično. To su moje osene za većinu stvari. Samu sebe i svoj život ocenjujem sa jako dobar...eto, realno...sedi 4.....Majstora još nema.Eve ga majstor se javio....uf....ne podnosim vrućinu unutra...i eto, kako mi se misli krčkaju.....ne pomaže ni hladno piće, ni sladoled....hvala Bogu te je miran dan.....većina ih je na odmoru a ovi što nisu se prave ludi....pa kad mi donesu gomiletine ima da noćevam ovde. Ubiću kalasturu.....došli majstori i kažu „Maki bre, pa tebi je klima podešena na sušenje vazduha a ne na hladjenje“......Kalasturooo........samo da te dovatim. Ceo dan mi je kuka i zvoca kako je vruce. Kad ona drnda po onom daljinskom a ja, ćurka nijedna, ni da pogledam u daljinski....a ona udara po njemu kao manijak......mislim.....ćurka je ćurka. A što su to glupa stvorenja…..ma ko nije video kako se ćurke ponašaju sigurno mi ne veruje. One sirote odu do kapije I izgube se u sopstvenom dvorištu….ne umeju da se vrate nazad hahahaha. Toliku količinu gluposti na jednom mestu teško da neko može da zamisli. Valjda zato I postoji ona izreka “glupa kao ćurka” hahaha. Nastala je na osnovu prakse I nepobitnih činjenica. Kokoška je za ćurku pojam inteligencije….ali pojam.I tako sam se do sad kuvala ovden...

Moralan I ograničen …iz ovog proizilazi da je svako moralan ujedno I ograničen što u neku ruku I jeste jer sam moral predstavlja samo kutiju sa pravilima lepog ponašanja tj. ponašanja po šablonu koji su ljudi napravili, a kutija k’o kutija jel’te ima stranice a I kapacitet.. Moral kao društvena norma ima mnoštvo lica I sva lica su u toj kutiji pa svako od nas vadi kako mu koje odgovara….po potrebi. Moral se često poistovećuje I sa nekim drugim osobinama kao što su kultura ponašanja, ne dam da me niko zaebava jer mi moral ne dozvoljava da budem zaeban, poštenje (nema nemoralnih…svi su pošteni), seksualna moralnost (ovo mora da bude posebna tema zbog siline opširnosti), politička moralnost (ovo je samo u oblasti teorije…u praksi je davno izumrlo ako je ikada I živelo….a I sada ako mrda onda je naivou amebe), moralnost roditeljstva itd. Svako od nas ima svoj pojedinačni vid morala I svako ga kroji kako njemu odgovara ali dobrim delom I kako je naučen od sredine u kojoj je odrastao. Naravno da se tokom odrastanja I života menjamo te menjamo I svoju moralnost uklapajući se u trenutne standarde. Ipak, neke norme ostaju za navek bez obzira koliko čovečanstvo išlo napred ili nazad.

E, sad….moralnost je I biti kulturan ali nekad moraš da budeš I nekulturan da bi nešto postigao jer kad si kulturan niko te ne zarezuje….na primer ako ti se neki kreten, pa još I oznojen, nakači na ledja u autobusu u kome ima mesta da svako lepo I komotno stoji, I još počinje da ti dahće za vratom …..eee, njega ću da označim kao nekulturnog tj. nemoralnog I svakako ograničenog tvojim telom koje se kao kulturno I svako moralno telo pokušava odmaći od idiota vodjeno tvojim čvrstim moralnim načelima kao I odvratnošću……kako te on prati u tom moralnom I krajnje kulturnom odmicanju svesno jureći tvoje moralno telo od jedne do druge ručke za držanje, ti se lepo okreneš I vrlo moralno I kulturno mu na čistom srpskom jeziku bez stranog akcenta kažeš da je stoka.

Dakle, tvoja kultura izražavanja u tom momentu je itekako moralna I opravdana ali bi je opet neko nazvao I nemoralnim ponašanjem jer psovanje I povišen ton na javnom mestu jesu nekulturni za većinu (imaš olakšavajuću okolnost što se drugačije ne možeš na maternjem jeziku izraziti a da budeš pravilno shvaćena)…..vala bi nemoralno bilo da trpiš tu skotina celim putem…nemoralno prema sebi. S druge strane, taj oznojeni smatra da je to što radi sasvim pristojno I moralno I ne vidi nikakvu nemoralnost u svom moralnom ponašanju dok se ti tako moralna osećaš krajnje nemoralno jer ne možeš I dalje da budeš moralna zato što si prinudjena da budeš nemoralna.Biti bez predrasuda I granica u gornjeopisanom slučaju znače da oznojeni navalentni čovek svakako nema predrasuda dok ih ti imaš jer uporno ne dozvoljavaš da ti se na ledja kači svaka budaletina. On je takodje bez granica, pa pošto sav ozaren pluta u svom bezgraničnom prostoru, ti si ta koja mu mora postaviti granice na za njega shvatljivom jeziku I nivou našeg lepog I milozvučnog jezika. On se takodje može nazvati I istraživačem jer ispituje granice tvoje moralnosti vodjen svojom radoznalošću I još nečim, ali to je već za stručna lica. U sekundi kada pukneš doživećeš transformaciju iz moralnog, ograničenog stvorenja u nemoralno I bezgranično stvorenje te će tvoja energija koju tim putem oslobadjaš otputovati do gospodina I saopštiti mu da je na graničnom prelazu uhvaćen u pokušaju šverca ličnog nemorala što njega neće mnogo potresti…..samo će izaći iz autobusa I sačekati drugi. Možda bude imao više sreće te će tamo naići na žensku osobu koja je manje moralna pa će on biti taj koji odašilje svoju energiju do….maksimuma prateći je, mislim svoju energiju, na putu do najviše evolucije I to u svako doba dana I noći.

Dakle, kao što vidimo iz gornjeg slučaja, greh je pod velikim znakom pitanja. Onaj kreten jeste grešan mučenik ako gledamo sa stanovišta bezgrešne gospoje koja trpi posledice njegovog nesvesnog greha praćenog moralno-nemoralnim ponašanjem a sve u cilju da vam da svoju energiju, što jel'te govori o njegovoj darežljivosti, ali ako posmatramo sa njegove tačke gledišta (nekog ko savatava ženskadiju po javnom prevozu) onda on nije grešan, već samo vrši razmenu energije na svom energetskom putu ka vrhincu.. E, sad, što vi niste raspisali tender da vam treba još energije....to je druga stvar. Di to još ima da dobiješ energiju za badava? Samo u javnom prevozu. Vi ne želite njegovu ponudjenu energiju, odbijate je čak vrlo nemoralno, i nezahvalno, a biti nezahvalan nije lepa osobina, ali je shvatljivo, posebno u slučaju odbrane svojih granica, i pri tome oslobadjate svoju energiju koju gore pomenuta muška persona takodje ne želi da primi jer nije onaj oblik koji njemu odgovara.

Zaključak…bože, što je ova filozofija teška…...umorih se…..idite kolima prateći svoju energiju i ima da budete moralni do bezgrešnosti ..Sam dosadna..recite slobodno..uhvati me nesto da pisem o tome..sta ces...



OJHAAAA

Postoji jedan grad.......bez granica i večit. Grad bez vremena i prostora.U njemu, ima hiljade uličica, uskih i uglavnom strmih. Postoje i široke ulice......bulevari.....takodje strmi. Tim bulevarima se šetaju poznati likovi grada Kamenoloma........političari, naučnici, umetnici, estradne zvezde, biznismeni i ostali zaslužni gradjani zbirno nazvani kamenje. Neki su teži a neki lakši, različitih su oblika i boja.....ali su svi krupni i stameni. Oni obični stanovnici obitavaju i uskim uličicama. E, to su kamenčići. Ima ih od svih fela...okruglih, četvrtastih, debeljuškastih, dugačkih, tankih, šarenih i jednobojnih.....ima i sjajnih......ima i oblutaka.




Na vrhu grada stoji gradonačelnik......jednom i za svagda izabran. Ime mu je Život a nadimak dat od milošte, Sudbina. To je stoga učinjeno jer ova reč Život ume pregrubo zvučati a i muškog je roda, pa ravnoteže radi u grubosti i nežnosti a vala i u polovima dobi nadimak ženskog roda.




Pitate se zašto su ulice strme? Zato da bi gradonačelnik mogao odozgore sa šutne bilo koji kamen ili kamenčić. E, sad......kad reši da šutne kamen, onda se dotični zaslužni gradjanin strmoglavi niz bulevar i kako je težak i debeo tako se njegovo udaranje po tlu prenosi i na sporedne, male ulice, te po neki kamičak izgubi ravnotežu. Ubrzo, zavlada mir u malenim ulicama.




Mnogo češće, tj svakodnevno, Život šutira one kamičke. Kako su maleni, kada ih dotični gospodin zvekne nogom, oni jadni odlete na sasvim drugi kraj grada sve udarajući o ivičnjake strmih uličica i o druge kamičke koji se mirno šetaju. Pri tom, u većini slučajeva nemaju pojma zašto su šutnuti. Sav ugruvan, i daj Bože u komadu, mali nesretni kamenčić se nadje u nepoznatom delu grada medju nepoznatim oblutcima. I šta radi kamičak? Svrati u prvu kafanu, popije piće i uključi svoj GPS da nadje put kući.




Ali, ima jedna otežavajuća okolnost.......povratak kući je uzbrdo....hihihi

Sve je pocelo..koliko se ja secam jednog kisnog dana...trckarala sam po internetu..neobavezno...Naisla na ZenskiSvet..i tu je bila tema "Deciji Biseri"...napisala sam nekoliko bisera moje cerkice Mimi....I otisla..bez traga..hahaha...Posle dosta vremena sam se vratila..isto tako sasvim slucajno..setila se ovog foruma..kad sam ga videla..i napisala par nestasluka moje Mimi...Onda se javila Bambina..mislim da imam puno srece sto je ona tad bila na forumu...pozvala me je na chat...i brzo sam ga nasla...i pocela da caskam sa mojim divnim zenama...i ponekim muskim...Svi su bili prijateni..i dobri prema meni..i dalje su..i zato mi je mnogo drago i lepo se osecam ovde sa vama.Ja sam na poslu,prakticno po ceo dan...i za vreme pauza..moje zene mi prave drustvo i ulepsaju mi dan..i to svaki..od jutra do mraka...uvek su tu..za mene...Puno sam se vezala za moje zene odavde..a to mi se ne desava cesto..da se tako vezem za ljude sa interneta..ali eto jesam..izgleda je sudbina...da budem ovde medju njima...Sve one su tu Sanjakis,Tini.ti,Jekalina,Passifora,Bambina,Marijana P.,min@,Becolina,Amandica,tini...i jedan vrlo dobar muski ...chichaglisha...e sad bi pisala jos puno i puno..kad bi dalje nabrajala...Dakle sve u svemu sve vas punoo voli vasa Zvocke,Zvoka

i da za kraj ne zaboravim jedno veliko : PAUZAAAAAAA I OJHAAAAAA

Malo sam se porazgovarala sama sa sobom.....neophodno je to s vremena na vreme učiniti. Preporučujem svakom.....dodje mu k’o rebalans.....može i refinansiranje ....ili brate mili, obično rečeno, nae*beš se cele rodbine sam sebi, tresneš glavom o astal, al da dooobro zaboli i uzvikneš eureka hahahaha Pukne posle toga bistar pogled......more, ko da imaš oči sokola, vidiš do Triglava.......dobro de....al’ do Avale mož garant da vidiš ako dodješ do Bubanj potoka...Toliko mi se piše da me boli.....bukvalno.......i misli jure. Svi me nerviraju jer mi oduzimaju vreme i ono malo samoće koju uspem da pribavim.......a minuti cure, nestaju..... Teško se koncentrišem...eeej, ja koju ne možeš da dozoveš kad se usresredi na nešto hahaha. Katastrofa.......Jurcaju te moje misli kao razuzdana deca sa sve praćkama u rukama....ideje su kamenčići pa kad zategnu lastiš.....pa kad ga puste........ brate mili, pa kad me zvekne onaj kamičak po sred glave..pa odskoči i udari pravo u srce....odmah mi krenu suze na oči.....Činjenica je da samo mene boli glava. A ideja, tj.kamenčića, imam za izvoz.....možda jednog dana i izvezem nešto ......na nekom jastučetu hahahaha.Vala, bolje da ih nemam. Muka kad imaš i muka kad nemaš. Ne zna se šta je grdje. I odkud uopste meni ideja da pocnem da pisem na blogu.zarazno je bre. Ipak, ovde mi je lepo....zapravo divno....imam najbolje od ovog virtuelnog sveta. I tako, kad me uvati, a stalno me vaća, tačnije retko me pušća, eee, onda moram odmah da sednem da pišem. Ova moja tastatura, sa slovima koja se jedva vide, sirota izgibe od silnog udaranja. Ali neću da je menjam, mada me svi kritikuju......kažu ne vidi se slova....ko pa gleda slova, svašta. A sve kuckam sa dva prsta....ali brzo, brzo....a ona jadnica sve uzdiše......onako duboko, iz dubine svoje dugmičave duše.




I tako......pisala bih i pisala .....a ne mogu......ne daju mi rokovi, pitanja, podpitanja, tudja letovanja, telefoni.....od jutra do mraka.....i sve to tako lepo spakovano u obične reči „treba mi“ a onda se uz pomoć moje idiotske odgovornosti preobrazi u „moram“. I uvek je tu neko „moram“, ako ne poslovno, onda privatno......a moje „želim“ se tek onako stidljivo pojavi kad ukradem vreme....obično u ranim jutarnjim satima dok svi normalni spavaju......i što ovaj dan nema više sati?.... Uzeo mi je život za ove moje godine dosta snage.....sad sedi napit pa bi i sok i dezert......a ja nemam šta da mu dam.....more, ima ga zalažem s neke bombone i limunadu ...hahahahaha

Znam da sam svima sigurno vec dosadilo sa svojim blogovima ali pisanje je jace od mene..




Prosli wikend ( nedelja )...idem kod roditelja..a Mimi i Maca su vec tamo..




Udjoh u autobus, sedoh......Nisam ljubitelj vožnje istim.Za moj ukus previše ljudi na jednom mestu bez obzira na komfor autobusa. Kako je stigao bus na peron, tako narod sa sve torbama, koferima i kesama nagrnu na onoga konduktera ili kakvo mu je već zvanje.Stojim sa strane, sa tašnom u ruci i malom torbom pored nogu u kojoj su slatkisi i neke stvari za Mimi.Nema potrebe, sve imam tamo.....mislim obuklo za po avliju.čekam da se ta gungula razidje pa da udjem kao čovek...pardon, kao žena.U autobusu mnogo studentarije....brucoši koji su došli da predaju dokumenta na novosadskim fakultetima. Pa kad se sretnu, pa se prepoznaju da su iz istoga mesta....pa kad nastane ljubljenje i cika na ono malo prostora izmedju sedišta a sve saplićući se na dugačke noge mladjanih i malo manje mladjanih momaka...šta će deca kad im noge dugačke pa ne mogu da stanu u prostor izmedju sedišta...mladost.Posedasmo i polazak. Do mene je, a pored prozora, sedeo jedan suvonjavi sredovečni gospodin i čitao novine. Levo od mene, na paralelna dva sedišta mesto su zauzeli mladić i devojka....oni se ne poznaju, tj. sad su se upoznali. Ona je iz Novog Sada a on.....po govoru bih rekla otkude Pirot. Izgleda da oboje studiraju pravo samo različite godine....uglavnom, čuh da je njegov prosek 9,6.....svaka čast......a šta će ti te naočare za sunce na nosu crni sine na ovaj oblačan i ladnjikav dan pa još u autobusu?. Iza mene, sede dve devojke koje se poznaju......aman.....od kako su ušle ova jedna usta nije zatvorila. Druga samo stiže da odgovori prostim ...rečenicama.....za prostoproširene nema vremena. Ja izadjo posle 2,5 sata vožnje a njena su usta još uvek klaparala. Da te Bog sačuva i sakloni. Probah da pišem......al’ ne ide. Glupača, nisam ponela neku svesku ili notes, nego nadjoh maleno blokče u tašni koje prebacujem sa dokumentima iz tašne u tašnu...Elem, to blokče se i lista, sve se odlepljuju oni listovi od sredine. Napisah ja pesmicu u njemu, ali u kafani na stabilnom astalu, pa i nekako, a u busu, vala nikako.Uzeh da čitam knjigu koju sam ponela. Ma bre.........hladno mi je. Ova klima duva li duva.......mislim, ono jes da je leto, ali stvarno nije vreme za klimu. Pogledam, a svi se šćućurili, svima zima......malo zadremah. Ovaj gospodin do mene je otišao da zamoli da se klima isključi jer ćemo se svi porazboljevati. Isključili su delimično. Sad manje duva ali i dalje od nekud duva ladno.......koske mi se smrzoše.Ma i ne dremam, nego onako......kao da nisam tu, odoh sa svojim mislima malo na džoging. Nema šanse da zaspim. Mislim, da bih zaspala, moram da budem u svom krevetu...ili bar u krevetu.....i u svojoj pidžami.....recimo......i mora da bude mir i tišina. Nema šansi ni da radim kada neko priča a kamoli da spavam....može da svira muzikica ali čim onaj voditelj počne da priča ili krenu reklame, meni pada koncentracija....tačnije, počinje da me drma nervoza. E, kada sam u tišini duboko skoncentrisana onda mogu i da radim a vala i da zaspim.I tako, idem ja u mislima kojekuda...švrćkošem se na tam, na vam ....more svud me ima samo ne u autobusu, dok ona klima piči na sve strane, onaj levo drži predavanje devojci a ona iza mene priča kao navijena......ah, zaboravih....mogli smo da gledamo film.Ali ja na onom zadnjem ( skoro ) mestu u busu nista nisam mogla da vidim.Zato sam sve vreme puta imala zvučne efekte ....štektali su mitraljezi, bacane su bombe i ostale eksplozivne naprave sumnjivog a vala i poznatog porekla, tuče, jauci,......škripe kočnice i prevrću se automobili....devojke krešte dokle dušu ne ispuste sirotice......i tako, dodjosmo do pauze . Brže bolje svi istrčaše napolje da se ugreju. I dok tako šetkam i pušim dvojica pričaju. Jedan se mrtav ladan okrete , ode deset metara do prvog žbuna i.....olakša se čovek. Mislim.......nekima pamet zaista ne smeta. Odoh odatle od stida na njegov red. Onda je vozač ili onaj drugi rekao „Polazak pingvini“ i mi poslušno udjosmo u autobus. A lepo izgleda, nije da nije, onako na sprat....svetski a naše hahahaha ... Posle dva i po sata vožnje stigoh sa glavoboljom, upaljenim sinusima i smrznuta kao haringa. Tamo su me cekali Maca,mama i Mimi..kad su me videli..ljudi su bili potpuno zabezeknuti nasta licim..dakle isla...sam na severni pol..pravi sam pingvin bila..posle mi je trebalo dobrih 2,3 sata da se malo ugrejem i smirim..

Gužva ispred hotela…skoro nije bilo tako puno…zapravo prepuno. Tipovi u odelima sa slušalicama na glavama…..krupni, ozbiljni. Odaju ih pogledi koji kruže od novinara do novinara. A ovi, fela im takva, znatiželjna, gledaju čas kroz zatvorena staklena vrata čas prema ulici. Ne znaju nikad odakle će doći …..Nervozni pogledi I žamor, zvone mobilni, stotine reči se sliva samo u buku. Pokušavaju da od momka iz obezbedjenja mitom saznaju bar odakle će gospodja stići...pih….ne uspevaju jer je ovaj kao kamen….čak se I ne pomera…….kao statua …..nije ni čudo kad je služio u gardi. Ulaz u hotel je zakrčen telima obožavalaca. Fontana žubori….neometano se slivaju slapovi vode jedino što su se ljudi naslonili na obod kamenog zdanja da malo odmore noge. Sva svetla gore, svečana šljašteća svetla podstiču tenziju koja je sve veća kako se približava vreme zakazano za intervju I potpisivanje knjiga.




“Neverovatna čitanost….. pisac sa ovih prostora. Život ispisan osmehom I suzom, nespektakularan, običan život ali sa duhom proživljen. Milion malih sreća ispisanih na stranicama u stihu ili u prozi, šale na svoj I tudj račun, po neka suza I tuga jednakog intenziteta kao I sreća……dijalozi koji govore više od reči jer čine filozofiju življenja I ogromna snaga što je daje ljubav, nadjena, I jednako razumom kao I srcem sačuvana”….jedna od kritika….a bilo je I lošijih, već zavisno od ukusa čitača.Ona nikada ne kasni…..uvek poštuje tudje vreme ali traži da se I njeno poštuje..pošteno….još 15 minuta. Nervozno I po inerciji ugašene do pola popušene cigarete leže medju stotinama cipela. Teške kamere na umornim ramenima, foto aparati…I ljudi koji se tiskaju dok im žuto svetlo obasjava izmoždena lica ali sa sjajem u očima…..Evo je ..visoka zena im maše iz hola hotela……maše I njen osmeh….običan….ljudski jer se I oko smeje….tu su negde svi ostali, njena porodica. Nenametljivo stoje u pozadini, puštajući da ona bude prva ….nevidljiva ljubav I poverenje koje samo ona oseća a čitaoci čitaju….snaga…ko bi rekao a tako je….jednostavna…“Marinaaa bre…….gde ode ako Boga znaš….” Prenu me iz sanjarenja grubi glas direktorke….jedan dan ima srce da me strefi od njenog vrištanja. Mlati mi pred nosom sa onim kalendarom……kakva naporna žena...




Ajde Maki ne budali




Vataj plajvaz I ne davi




Kakve reči




Šta ti fali




Bože mili žene lude




I kud mi je sudba dade




Da je mesto slova svakog




Bar po cifru otkucala




Ni za vodu ne zaradi




Iz maloga mozga vadi




Neke rime …čuda pravi




Kao mozga….ma budali.









Uh rospije, kalašture




Kako glupa sad je ona




Zar ne shvata da ću biti




Jednom diva znana, slavna




Pa će ona sirotica




Da se diči što me znade




Što mi vreme, eto dade




Da ispišem svoje jade




Malo jade, malo nade




Mešano je, kako padne




Samo vreme da mi dadne.

Ova moja direktorka je čudo od žene. Ima načisto da mi utepa ovu umetničku dušu…….a duša mi velika k’o ….moje dvorište…..i ušuškana kao isto. To je Maca ušuškao s onim velikim rukama…….a ima ruke dugačke, pa šake velike…..pa kad sednemo za astal negde u gostima, on ispruži ruke……po tri žene sa svakom rukom zagrli….ima golem raspon. Zaneso se….nije Maca tema nego direktorka.Da objasnim, da me ljudi ne shvate pogrešno pa da pomisle kako sam poludela te na ZS opanjkavam direktorku…..ono jest da je opanjkavam jer mi ne da da pišem, ali to mu dodje kao da sama sebe ogovaram…. Samo ide I viče “Marina rok je, Marina rok je"....i gura mi onaj kalendar pod nos…..svuda redom je okačila kalendare I na svaki sto po jedan stoni…..i iza ledja mi je stavila jedan da me dočeka kad god se okrenem. Opterećena žena ametom (titl: načisto). I samo nešto čita…..ja lepo kažem umilnim glasom “Ljiljka, oćeš da ti pročitam pesmu”……pogleda me tako kao da će da me zadavi…..Kad dodjem na posao …..prvo pitanje joj je koji je datum danas. Mnogo je bre teško sa njom. Stalno se borimo nas dve, ali se I site izrazgovaramo…..onako kad mi se vec po malo prispava I lepe me slike vode, a ona kaže “Kakav nam je plan za sutra”……ebo te plan luda ženo. I tako……moja dva ja, poslovna ja (direktorka) I spisateljska ja (samo Marina ( Zvocke )) se borimo ….pronašle smo način da savladamo samoću po vasceli dan u kancelariji I da nadjemo nešto lepo…takav je život za sada….dogovor je da pišem u pauzama…ali direktorka odredjuje pauze…..ipak, ako brzo radim I brzo mislim, nasmeši se I kaže “pauza”……mislim, dobra je ona po nekad……neću da je menjam ..

Ponekad me neka reč, nešto što sam pročitala ili videla, nekad I nečiji pokret ili pogled vrati tamo gde ne želim biti…..u neki drugi život ….u vreme davno prošlo. Znam da ću iz tog vremena izaći, znam da sam samo privremeno na tom neželjenom putu. Znam to zato što sam jaka. Snagu mi daje toliko toga lepog, toliko vrednog pre I posle tužnog sećanja. Ružna sećanja su kao ono cveće….zove se nezaboravak. Samo se rasejava, ne treba mu nikakva nega, ni djubrivo pa čak ni zalivanje. Buja li buja, I kad kiša lije danima, I kad sunce peče danima, I najveći mrazevi mu ne smetaju, svake godine zauzimajući sve veću površinu. Ume da bude divno, lepo….sa plavim I roze sitnim cvetićima a gusto, gusto kao ćilim….ne da da se probije ni jedna druga travka. Svaki cvetić je kao tren sećanja…mnoštvo trenutaka čini vreme sećanja. Polje nezaboravka je sve veće I veće dok ne proguta celu baštu. Onda ga je jako teško iskoreniti jer je užasno uporan. Neverovatno tvrdoglava biljka. Dok ga čupate iz njega ispada sićušno seme I eto ga….Jedini lek da ga iskorenite je da ne mislite na njega već na lepo jer nezaboravak to nikako ne voli…..nestaje kada je ćušnut u kraj svesti. Ne mogu ići napred dok prošlost , koje ne želim da se sećam, ne ostavim tamo gde joj je i mesto.....iza sebe....iza nas..skrivena u najudaljenijem ćošku moje svesti, daleko od danas a još dalje od sutra….ovde živi minijaturno polje nezaboravka.I podsećanje zaboli……ne bira trenutak kada će Izroniti iz plavog polja nezaboravka. Taj povratak skida osmeh sa lica , vesele misli se razbeže po sobama kojih u glavi ima mnogo…..mozak me podseća na veliki hotel sa hiljadu soba…...mesta da se sakriju svakojake misli ima na pretek…..pa velika sala ostaje prazna I na podijumu svoju predstavu izvodi nezaboravak….. Kao I sve, I ova premijera ima početak I kraj…..kad prodje, osmesi gvire na vratima svojih soba, prijatne misli popravljaju šminku da bi bile lepe za ponovno pojavljivanje u javnosti…..stvoreno izgleda još veličanstvenije …..taj bol samo znači da sam živa, duhovno zdrava…..samo mrtve duše ništa ne zaboli.

U centru gde mi je kancelarija, ima tri-četiri galerije koje postoje već dugo. Bacim pogled kad prolazim…..ponekad I stanem da pogledam neku sliku detaljnije nego što to letimičan, neskoncentrisan pogled prolaznika uglavnom čini. Ali, ne ulazim u radnju da pogledan ostale slike na zidovima….Realnost I lista prioriteta mi ne dozvoljavaju takav luksuz još uvek, a da ulazim samo da bih smarala galeristkinju ne pada mi na pamet. I nekako mi ne ide ta prodaja slika uz sve one džidže, šolje, čaše, posude…..osećam se kao da sam ušla u butik da kupim neku krpicu a ne da pogledam sliku…..i nekako, uz taj šareniš one ne dolaze do izražaja…..prosto se guše….jer slika traži prostor….vazduh da udahne duboko…a toga nema u malenim prepunim lokalima. Naravno, ovo je moj subjektivni osećaj I naravno da galeristi moraju prodavati još svašta uz slike da bi preživeli ….ali svesnost postojanja tako neopozive realnosti ne mora da znači da mi se ta koncepcija dopada. Jednostavno, ne mogu u glavi I oku da izdvojim tu sliku od djindjuva, marama I svačega što visi okolo…..bar da su slike na posebnom zidu, pa kad pogledaš da u oko ne udju I šareni staklići I neprirodne latice velikog žutog suncokreta.Ipak, postoji jedna galerija koja izgleda baš onako…..po mom ukusu. Po zidovima su samo slike a onda tek ispod njih dolaze niske stalaže sa raznim sitnim detaljima I to ne sve I svašta nego ručni radovi umetnika….po neka lampa, čaše, šolje, oslikani sveci……vrlo jednostavno sa akcentom na slike.Vreo letnji dan pre dve godine……miriše ulica na rastopljeni asvalt…..ljudi lagano hodaju parajući svojim telima užareni vazduh koji je nekako gust pa izgleda kao da tela prolaznika seku providni žele….kao da sve leluja….i ulica, I ljudi I kola I izlozi.Ponela sam neke papire do klijenta tu u centru I prolazila pored dobro znanih izloga prosto ne gledajući u njih. Hodam I mislim o kući, dugovima, onome što trebamo da radimo nakon završenog radnog vremena….štrikliram u glavi obaveze, tumbam planove….ma obične misli nekoga ko zida. I tako, moje zauzete misli I ja prolazimo kraj te galerije. Podignem pogled po navici a ne zato što sam želela nešto da vidim…zaustavi me u pola koraka zelena boja.




Stala sam I gledala…..Na zidu tačno naspram otvorenih vrata je stajala slika velikog formata……šuma….zapravo u šumi. Stabla kao prava, kora iz slojeva, razmak izmedju stabala prirodan……zemlja sa sitnim grančicama kao saćem isprepletanim sa vlatima trave koja nije jarko zelena već bledo zelena…..guste krošnje uzimaju svu svetlost I tek po koje zrnce pada na travu. Te velike moćne krošnje umeju biti jako sebične. Sunce se probija kroz njihovevrhove I čini zelenu boju nekako jarkom, blještavom….pa onda sve niže niz grane blještavilo nestaje I lišće naslikano tako prirodno ima I tu prijatnu prirodno tamno zelenu boju. Ne, ne vidi se nebo……nema neba…nema sunca……ima samo svetlosti. Nema ni vrhova krošnji koji se lelujaju na vetriću…..slika jednostavno nema kraja…jer kada si u šumi kraj ogromnim stablima je samo tvoja mašta…..a I što bi išao do kraja kada je u hladu te šume tako prijatno, prirodno I može da se diše…..časna reč, čula sam pesmu neke ptice onako iz daleka, skrivena šumovita pesma što leti preko lišća….pa kako koji list dodirne on tiho zadrhti…milion tihih drhtaja daje lisnati šum dok tajanstvena a poznata pesma leti ka svetlosti ….to peva život svojim uljanim bojama…..Ko zna koliko sam ja tako stajala kraj otvorenih vrata šetajući šumom. Galeristkinja, koja me poznaje iz vidjenja, ustade I reče “Dobar dan komšinice. Dopada vam se slika? Prelepa je. Juče je stigla. Izuzetan rad.”




“Divna je….kao da sam tamo….u šumi. Koliko staje?” pitam još uvek stojeći na vratima…..nekako odgovara to rastojanje…..a I moj džep ne bi da se srami pa mu se ne ulazi.Dobih odgovor od koga mi se zavrtelo u glavi…..ne, neeee…nije bila nenormalno skupa ali smo mi bili u dugovima do guše…..može I na tri rate….ali…..svaki dinar premetnem tri puta kroz glavu, pa tri puta kroz ruke pre nego ga potrošim….ako ga potrošim……nema šanse…..




“Jako brzo će se prodati ova slika gospodjo”…..ubedjuje me prodavačica




“Znam……da vidim sa suprugom. Hvala najlepše I dovidjenja”.




Pobegla sam odatle, pobegla od svoje nemoći, od želje da imam nešto tako meni lepo….samo moju šumu, samo moje stablo ispod kog ću sesti I nasloniti ledja na hrapavu koru….mesto gde nema cifara, cigli, maltera I betona…..moja šuma.Sad kad pogledam unazad…..zapravo imam svoju šumu samo što nije okačena na zidu….u glavi mi je I u oku…..trajnost umetnosti.

Čudan je život iz kog god ugla pogledaš. Gde god da sam stala za ovih mojih 30 godina, odakle god da sam bacila pogled.......videla sam lavirint i gomilu slagalica.Strasno...po nekad zaista imam osećaj da smo kao oni mali laboratorijski miševi koji vodjeni nagonom trčkaraju unezvereno kroz hodnike ne bi li došli do komadića sira stavljenog na drugom kraju lavirinta. A onaj tamo, asistent, stoji i štopuje vreme sirotom mišonji. I tako, iz jednog u drugi lavirint, krivudavim hodnicima trče svi mišići ovoga sveta dok im maleno srce lupa brže nego što treba u večitoj trci.....prolazno vreme im meri neumoljiva štoperica onog asistenta. I šta u toj situaciji da radi siroti miš?




Da trči svoj maraton ali i da gleda kud prolazi. To gledanje krajolika i drugih miševa je jako važno. Možda sretne na tom putu drugog miša.......ma srešće ga sigurno, samo da li će ga prvo videti a zatim i prepoznati kao srodnu mišju dušu......e, to je već problem....Dakle, ima strašno brzih mišonja. U brzini sitne okice samo letimično predju preko lika drugog mišonje....ne vide, ne registruju, ne zapamte.....greota bre. To je sorta „večito žurni miš“.....oni samo jure od cilja do cilja, kao olujni vetar su.....ne vide nikoga i ništa, ne pamte nikoga i ništa jer nemaju kad, a nemaju kad jer ih ne zanima......da ih zanima vremena bi našli. Ruše prepreke, sobaljuju druge mišove ne osvrćući se na nered koji ostavljaju za sobom. Nikada ne plaču, nikada ne tuguju ni za kim i ni za čim. Ma brzina ubi miša a ne trčanje....i kada se umoran zaustavi na nekoj krivini da predahne......pogleda iza sebe i šta vidi.......ništa.... samo predjen put unezverenim trčećim korakom....u oku nema slika, u srcu nema osećanja, u glavi mu je samo brzina i spisak ciljeva....Spisak ne greje noću, nema vragolast pogled i ne kuva kafu za umornu dušicu, a vala i ne raspravlja se...što jest, jest. Brzi, uplašeni miš solista. Kada ga pitate da li je mišji život lep ili ružan, on ne zna da odgovori. Mislim, ima mišova koji ne trče......idu lagano, koliko ima toliko ima, kad nema trpi, ne misli i ni na kraj pameti mu nije da požuri. Gegaju se latargični kroz lavirinte, ništa ih ne zanima, nemaju cilj, osmehuju se svima koje sretnu ali onako....odstutno, šale se i zafrkavaju na sve moguće teme na koje usput naidju ali ništa i niko ne ostaje zapamćen, ne sekiraju se jer nemaju oko čega, a nemaju oko čega zato što ih ništa i niko ne zanima.....da ga zanima vremena bi našao. Na prvi pogled drugi miš bi rekao „blago njemu, on je mrtav ladan“.......mislim emocionalno ladan jeste ali nije mrtav.....i to je sorta „ večiti flegma miš“.....kada se okrene šta vidi.......masu zbrljanih slika, pomešanih, nejasnih ......šarene mrlje koje se preklapaju i čija nejasnoća je izazavana nezainteresovanošću u laganica mišijem hodu. Ovaj miš nema spisak obaveza......maaaaa ne.....šta će to njemu.....on ima samo sebe, a vala nekad mu je i to previše. Spori uplašeni miš solista. Kada ga pitate da li je mišji život lep ili ružan, on ne zna da odgovori.Ima i mišova koji hodaju brzo........ne trče, samo hodaju. Odsečni mišji koraci odzvanjaju lavirintom. Ulivaju sigurnost i mir drugim mišonjama. Po nekad i potrče ako situacija nalaže. Ipak, taj hod im omogućuje da vide pa i da stanu da odmore, da osete prostor, da misle i smisle strategiju, da sretnu nekoga, da ga osmotre.....to je sorta „mišovi hodalice“. Njihova odlika je u tome što imaju vremena i da se osmehnu, da popričaju, pripomognu, posvadjaju se i pomire.....da osete život miša koji može biti i lep...to su miševi koji koriste mozak da bi preživeli i pamte da bi mogli sledeću situaciju da prežive. Sve ga zanima a ne samo komadić sira. Takodje pamte i vide svu lepotu lavirinta kroz koji tumaraju.....i kada se okrenu pukne pogled na šareni put sa svim ostvarenim ciljevima, osmesima i slikama...naravno i sa suzicom, minijaturnom, mišjom. Sve to ispuni malene oke i malo srce miša...... Uvek sa otvorenim očima, upija i lepo i ružno u svom mišjem životu okružen drugim mišonjama. Kada ga pitate da li je mišji život lep ili ružan, on odgovara......šaren,.....