Poučne priče

Sok od pomorandže



Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz nje?"

Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz pomorandže izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje."

Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba, itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iz vas izađe - ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko 'stisne'. Iz pomorandže nikada neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama."

U jedno selo došao je stranac koji je želao da se tu nastani. Na putu je susreo starca i upitao ga kakvi su ljudi u selu. Starac mu je odgovorio pitanjem:

¨A kakvi su ljudi bili tamo gde si do sada živeo?¨
¨Loši¨, odgovori došljak. ¨Svi su bili pakosni i svađalice¨.
¨Produži, stranče, dalje. I ovde su takvi ljudi¨, odgovori mu starac.

Posle izvesnog vremena, u selu se pojavio drugi stranac. I on je želeo da se tu nastani. I njemu je starac postavio isto pitanje, a došljak je odgovorio:

¨Dobri su bili ljudi, lepo smo se slagali, ali ja sam odlučio da malo promenim sredinu¨.
¨I ovde su dobri ljudi¨, odgovori starac. ¨Slobodno se ovde nastani, biće ti lepo¨.

...Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

LJUDIMA SE NE MOŽE UGODITI


Nasmijala sam se pa rekoše: "Zašto si neozbiljna"?

Zaplakala sam, pa rekoše: "Zašto se ne smiješ"?

Osmjehnula sam se, pa rekoše: "Zašto se pretvaraš pred ljudima"?

Ćutala sam, pa rekoše: "Zar ne znaš da govoriš"?

Progovorila sam, pa rekoše: "Puno pričaš"!

Oprostila sam, pa rekoše: "Kukavice, da možeš osvetila bi se".

Uzvratila sam nepravdu, pa rekoše:"Da si pravedna ne bi se tako ponijela".

A onda sam shvatila da se ljudima ne može ugoditi. Jedni će te namjerno sputavati, drugi će prećutati kad ne treba, treći će reći i više nego što treba… Možda ne postoji recept za uspjeh, ali za neuspjeh je definitivno ovo: TRUDI SE DA UGODIŠ SVAKOM.

BODLJE

Bio jednom jedan čovek koga su svi zvali 'ježić' jer je bio pun bodlji. Bio je veoma koristan svima, ali i pored toga što je voleo druge, često je dizao te svoje bodlje, da bi ga ostavili na miru. Ljudi iz tog razloga nisu znali kako da postupaju sa njim.
Zatim se pojavio čarobnjak i bodlje mu pretvorio u mekano krzno. Od tada su svi želeli da ga pomaze i on je uživajući u tom novom dodiru, definitivno odlučio da ostane sa mekanim krznom. Od tog momenta mogao je da podnese hiljadu milovanja i da se umiljava. To je za njega bio veliki napredak jer ranije zbog ponosnog držanja, čak i kad je bio spreman da pomogne ljudima, ipak nije bio spreman da izgubi sopstvenu ravnotežu radi emocija.

Čovek je gledao decu koja su na obali zidala kulu od peska.
Kada su završila zamišljenu kulu za koju su potrošila mnogo vremena i
strpljenja,
veliki talas je “poravnao” kulu sa plažom. Čovek je očekivao suze i bes.
Deca su sela, uhvatila se za ruke i počela da se smeju!
Uskoro su počela da grade novu kulu.
Rekao je sebi: "Od dece sam naučio veoma važnu životnu lekciju.
Sve stvari u našem životu, koje stvaramo dugo vremena i s mnogo
energije,
stvorene su od peska. Trajni su samo naši odnosi s ljudima.
Pre ili kasnije doći će talas i odneti ono što smo sagradili sa tolikim
trudom
Kada se to dogodi, moći će da se smeju samo oni, koji budu imali s kim
da se drže za ruke!!!"

Sedeo čovek sam u šumi.... bio je vrlo tužan i nezadovoljan sobom. prišle mu životinje i rekle
"ne volimo gledati tvoju tugu... zatraži od nas šta god želiš i dobićeš..."
"želim oštar vid"
"izvoli moj" reče orao
"želim biti snažan!"
"budi jak kao ja" reče jaguar
"želim da poznajem sve tajne zemlje"
"pođi samnom, pokazaću ti ih sve" reče zmija
i pođe čovek sa životinjama da uzme što je tražio.... uzeo i otišao....
kad je nestao obrati se sova svim životinjama
"čovek sad zna mnogo toga i sposoban je za mnogo toga... odjednom me je strah..."
"nemoj se plašiti, čovek je dobio sve što je želeo, biće zadovoljan..." reče jelen
"Ne. video sam crnu jamu u očima čoveka. jamu duboku kao njegova glad koju nikad neće zasititi... to ga je činilo tako tužnim i bednim i zbog toga su njegove želje toliko jake. od sad će samo uzimati, uzimati i samo uzimati... .sve dok... sve dok zemlja ne bude jednom rekla: Više me nema, nemam šta da ti dam........"

PUT LJUBAVI


Čovek umire i odlazi na nebo.
Anđeli mu kažu:”Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokažemo pakao.”
Odvode ga na mesto sa ogromnom posudom punom svakakve hrane.
Oko posude okupile su se gladne i jadne osobe. Svaka od njih ima kašiku
dugačku po tri metra. Hranu mogu dohvatiti, ali je, zbog dužine,
ne mogu prineti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored
izobilja hrane.

Zatim ga anđeli odvedoše u raj.
Na njegovo iznenađenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa
hranom,
ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo što su ovi zadovoljni,
srećni, nasmijani i zdravi.
“Zašto? U čemu je razlika da su ovi ljudi srećni i siti, a drugi
gladuju?”, upitao je anđele.
“Pa zar ne vidiš?”, upitali su ga.
Kada je pažljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kašikom
susednu osobu.

“Ovde ljudi hrane jedni druge. Oni su srećni i zadovoljni zato što su
naučili put ljubavi.”

Nemi decak


Osvanuo je najlepsi dan jedne porodice. Dobili su prelepog decaka. Bilo je to najlepse dete na svetu, cela porodica je bila presrecna.
Medjutim kako je vreme prolazilo, decak nije izgovarao ni jednu rec. Proslo je dosta vremena a decak je i dalje samo cutao.
Porodica je pala u ocaj, zvali su doktore, davali mu razne lekove, pazili su na svaki njegov pokret.
Sve je bilo uzaludno. Poceli su da se mire sa sudbinom da njihov decak nikad nece progovoriti.
Jednog dana dok je majka sedela na terasi. Iz sobe gde se decak igrao zacula je glas. Mama ja sam gladan. Od velikog uzbudjenja majka se umalo nije srucila na pod.
Utrcala je u sobu a u sebi strahovala da joj se mozda nije ucinilo.
Decak je ponovio "mama ja sam gladan".
Suze su joj posle na lice: pa ti govoris. Zgrabila ga je u narucje i cvrsto grlila.
Zasto si cutao zasto pre nisi nesto reko.
Decak je zbunjeno odgovorio: pa nije mi nista trebalo!

Najboli nacin da svoje dete pretvoris u nista jeste da mu poklonis sve. Zato i kad imam svojoj deci kazem da nisam trenutno u mogucnosti, da bi znali bolje cenili moj trud i videla radost u njihovim ocima kad dobiju trazeno.

Reci ranije


On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Ogledate se u drugima.
Mozete da volite ili mrzite nesto kod neke osobe ukoliko to odrazava nesto sto volite ili mrzite kod sebe.

Razgovor


"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi - "Moje je vreme vjecnost" .
"Sta si me htio pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima.
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.
Da nauce oprastati, tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce, da se novcem moze kupiti sve, osim srece i ljubavi.
Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima, a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.
Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek po tome što gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim, to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a što je ostalo bacit ćete.
Znam, za mene postoje dve mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem postajem kraća, dajem
sve šta imam u korist svjetla, a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smem nešto dati...

Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vaše srdačnosti, od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
Kako ćete sačuvati sami sebe.
Mislim da samo onaj koji druge veseli postaje sam veseliji.
Samo onaj koji je svetlo drugima, sam će primiti svetlo.
Šta više gorite za druge to će svetlije biti u vama samima.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano mrmljaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svetlo koje gori, više je i vrednije
nego sva tama svijeta.

Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, ja, mala sveća.

Jedan dečkić je upitao svoju majku: "Zasto plačeš?"
"Zato što sam žena" - odgovorila mu je.
"Ne razumem" - rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: "Nikada i nećeš".

Kasnije je upitao oca: "Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?"
"Sve žene plaču bez ikakvog razloga" - bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečačić je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
"Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?"

Bog odgovori:
"Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba..

Ti si poseban !
Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"

Ruke su se podizale u vazduh.

On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.

Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.

"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.

Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.

"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.

Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!»

Prica o dva grada
Priblizavajuci se jednom velikom gradu,putnik upita zenu koja je sedela kraj puta: "Kakvi su ljudi u ovom gradu?"
"Kakvi su bili u mestu iz koga si dosao?"
"Uzasni"-odgovori putnik. "Zli, nepouzdani, antipaticni."
"Ah"- rece zena - "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."
Tek sto je prvi putnik otisao, neki drugi se zaustavi pred njom i takodje zapita kakvi su ljudi u gradu. Ponovo starica upita kakvi su bili u mestu iz koga dolazi.
"Bili su divni ljudi: posteni, vredni i velikodusni. Zao mi je bilo kad sam morao da krenem" - rece drugi putnik.
Mudra zena mu odgovori: "Iste takve ces naci i u gradu koji je pred tobom."

Bravo Bambi