Odvajanje dece od roditelja

Kako gledate na odvajanje vase dece od kuce zbog studija, promene sredine, ili mozda njihove zelje za samostalnoscu? Sta kada pozele da odu od kuce sa 18, ili 19 godina? Smatarte li da je to normalan proces sazrevanja?
Ok, nasa sredina nije reper jer mladi predugo zive sa roditeljima, prvenstveno zbog materijalne situacije i nemogucnosti da se krene u samostalan zivot.
Ipak, mislim da je to pomalo i stvar patrijarhalnih shvatanja...

Gledala sam jednu francusku komediju ciji glavni junak u svojoj 28. godini jednostavno ne zeli da ode iz roditeljske kuce iako za to naravno ima uslova, i iako ga roditelji zdusno ohrabruju da ide od njih. Na kraju svi, pa i njegovi roditelji, misle da sa njim nesto nije u redu-. Dobro, to jeste malo iskarikirano, ali ipak moze ukazati na razliku izmedju mentaliteta...

Ja sam imala osecaj da mogu samostalno ziveti, samo sto mi finansije nisu dozvoljavale. Od malena se znam brinuti za sebe i ta mi neka granica 18-19 godina nije znacila. Medutim i studije i neki poslic za malo para i iznajmljivanje stana nije islo. Mada da iskreno priznam mislim da ce mi biti tesko da mi deca odu iz kuce posle 18-te.
Nekako dok finansiski zavise od mene kao roditelja, u periodu studija(makar i u drugom gradu), veca je verovatnoca, da ce doci kuci, ako ne zbog mene ono zbog para za studiranje,
Imam rodake cija su deca(uslovno deca inace su odrasli ljudi sa porodicama) ostala u inostranstvu posle studija-nasli zaposlenje i formirali porodice. Mojim rodacima to jako tesko pada, sto moraju svoje unuke da vidaju 1-2 godisnje. A ti isti rodaci, nekada su bili odusevljeni idejom sto im deca studiraju u inostranstvu.
Na ovim prostorima porodica je jos uvek svetinja, i ja se trudim da je ocuvam kao takvu.
Protivim se bilo kakvom sputavanju zbog sebicnih razloga roditelja, ali stvarno bih volela da mi deca budu negde blizu-na manje od 6 sata voznje.

I ja sam nakon srednje skole napustila roditeljski dom i otisla studirati u drugi grad, drugu sredinu i na drugo govorno podrucje. Za mene je to tada bio veliki izaziv, a ujedno i veliko iskustvo. Moram reci da sam se dobro snasla i pronasla mnogo prijatelja. Iako nisam bila sasvim samostalna, jer su me roditelji financijski pomagali, znala sam brinuti o sebi. Za moje roditelje je to bila velika prekretnica, jer su odjednom ostali sami, iako smo se cesto culi i skoro svaki tjedan vidjeli.
Sada je i meni sasvim normalno da moja djeca odlaze od kuce i vracaju se. Imaju svoje obaveze i drugaciji tempo zivota. Ne znam da li smo muz i ja pridonijeli tome ali oni su vec dugo samostalne i odgovorne osobe. Uvijek nastoje raditi preko studentskog servisa i zaraditi dzeparac, tako da me njihov odlazak od kuce (privremeni ili stalni) ne brine toliko. Drago mi je da mijenjanje sredine i upoznavanje drugacijeg nacina zivota nije tabu za njih.

Tara, a kako bi reagovala kada bi oni odlucili da promene zemlju ili kontinent?

Tokom zadnjih petnaestak godina mnogo se mladih iselilo iz Srbije, najvise u Kanadu, Australiju, Novi Zeland...Jednom sam na aerodromu u Dubaiu videla grupu roditelja tih nasih Australijanaca kako u tranzitu cekaju let za Sidnej. Medju njima je bila jedna baka u kolicima. Kaze da joj se unuka porodila i da ne moze a da joj ne ode u posetu "dok je jos ziva...." Ima puno driljivih prizora...

Znam baladi da je to tesko ali uvijek, u svakoj situaciji moramo naci neku pozitivnu stranu. Znam da je i mojim roditeljima tesko sto mene nema u blizini, imaju nostalgiju za unucima ali citava situacija bi mogla izgledati i drugacije. Zar nije bolje vidjeti svoju djecu da imaju porodicu i posao koji im pruza neku perspektivu, znaci da su na neki nacin ispunili zeljena ocekivanja. Vise mi je zao roditelja koji su preslusali zelje svoje djece i na kraju se dogadja da su kao odrasli ljudi bez ideala i ciljeva, a usput ovisni od primanja i doma svojih roditelja.

@ baladi
Citat:

Eto, ovaj je vec odlucio sam

Mislim da bi mi srce prepuklo kad bi se desilo da deca krenu da zive daleko,ali naravno da bi ih podrzala.ako je to njihova zelja...DECA SU KAO PTICI<NASE JE DA IM DAMO GNEZDO I DA IH NAUCIMO DA LETE,rekao je neko mnogo pametniji od mene i to je to...neminovnost...ali bilo bi mi tesko,najteze...

Moja cerka na jesen odlazi na studije , ne smem nikome da se poverim da mi je tesko da se odvoji od nas,.....A ona se raduje, ne moze da doceka, jos mi i odbrojava naglas mesece i dane do odlaska....

Moj sin je prosle jeseni otisao u Novi Sad u srednju skolu,jako mi je bilo tesko sto odlazi,pogotovo mi je bilo uzasno kada sam ga taj dan selila,ali iskreno bolje nije mogao da izabere,odlicno uci,odrasto je,osamostalio se i vidim da dise punim plucima....a onda je i meni sve ok jer vidim da je njemu super..

Znate sta?Mozda i nije lose u tom periodu odrastanja odvojiti decu od roditelja sto kaze maja oni sami uspeju da se snadju i tek onda u stvari mi i shvatimo da su oni odrasli ljudi,a ne mamina i tatina deca...Naravno opet sve to zavisi i od samog deteta.Npr. ja bih mogla svoju najstariju poslati negde slobodno jer znam da bi se ona tamo snasla dok srednju nasmem pustiti samu ni u radnju...

Ne zelim da mislim o odvajanju,narocito ne daleko od mene!

Moja cerka se za par dana seli u beograd...Ne moze da doceka, pakuje se, srecna je, sva treperi.......E, mi roditelji se ucutali, pa sve uzdisemo...Znam da sam i ja jednom otisla iz svoje kuce, pa na studije, pa u brak...Samo neka je srecna i zdrava,...

Za svakog roditelja je to sigurno tesko,ali najbitnije je da su deca srecna i uspesna,da rade ono sto vole i normalno je da se jednog dana osamostale a nasa uloga je ta da ih sto bolje pripremimo za zivotne puteve.....mislim da od malena ih treba uciti da budu samostalni,odgovorni i da misle svojom glavom a ne tudjom,da ostanu svoji....