Neimastina

Nedavno je jedna od njemackih TV stanica objavila podatke o podjeli imetka u Njemackoj. Deset posto Njemaca ima u vlasnistvu dvije trecine citavog njemackog kapitala. Izracunom su ustanovili, da kad bi se taj kapital podjelio medju stanovnistvo drzave, svaki stanovnik imao bi na racunu oko 80.000 Eura.

Zbog toga u Njemackoj sve glasnije govore o neimastini, o djeci cije mame ne mogu kupiti hranu koja bi im omogucila zdrav razvoj.
U Sloveniji pod pragom neimastine zivi 12 posto ljudi, a po njemackim kriterijima bila bi siromasna svaka porodica sa dvoje djece, koja nema mjesecno na raspolaganju 1.800 eura.

Evropske vlade su se uvijek trudile da bi raskorak medju bogatima i siromasnima bio cim manji, jer se jedino na taj nacin ocuva socijalni i jos koji drugi mir.
Na neki nacin je perverzno da vlade pojedinih drzava zmire pred cinjenicom da nema neimastine dok se kruh moze naci u kantama za smece i da za porast siromastva okrivljuju trgovce kojima je jedini cilj da dobiju cim veci profit, a ne da brinu o socijali drzavljana. To je normalno, ali nije normalno da vlada ne zastiti svoje drzavljane od sve vecih socijalnih razlika.
Da li i vas zaboli kad naidjete na takve podatke, da li ste prisiljeni raditi i popodne kako bi si zagarantirali neku osnovu za miran i dostojan zivot ili se to dogadja samo jadnim Njemcima

UNa svom radnom mestu, u školi sam suočena sa sve većom nemaštinom roditelja koji ne mogu ni osnovne stvari da kupe deci i sa sve većim socijalnim razlikama medju decom. Tužno...Ponekad sam ljuta na državu i sve one koji ništa ne čine da se takvo stanje prevazidju, da se roditelji zaposle, da im se obezbedi stan, besplatno školovanje dece...Za sad je jedino moguće podeliti besplatnu užinu u školi. Tri po odeljenju. A njih mnogo...Ponekad stigne neka pomoć iz Crvenog krsta u odeći, obući, priboru...
Stašno je što polako nestaje onaj srednji sloj stanovništva , svi postaju siromašni uz nekolicinu veoma bogatih.

Maculi, ja bih sve te roditelje koji dozvole da im deca nemaju uhvatio za uši i poterao na posao! Zasto bi se neko skolovao besplatno, ili mu drzava placala to sto je ziv? Bolest i smrt je ono sto roditelja moze spreciti da za dete uradi sve da bi ga nahranio i omogucio mu normalan zivot.
Pricam iz iskustva. Nema sta nisam radio, i koliko sam se trudio da steknem sto vise. A mogao sam sedeti uz TV, gledati Pink, posle gledanja TV-a napraviti sestoro dece i kukati na drzavu.
Tranzicija? Propale firme? Tuzno jeste, ali to mora naterati sve razmazene samoupravljace da potegnu sta imaju i naprave pare. Ima posla za svakog ko hoce da radi, samo bi neki da se ne oznoje.
Nervira me to sto nasi, kad odu napolje u inostranstvo, mogu da rade i po tri posla, da raznose, spremaju, tegle, rintaju, a ovde je to sramota. Ovde je sramota raditi!
Gledam zenu koja mi povremeno dolazi da mi sprema kucu. Ubija se od posla po kucama, ali dvoje dece je poslala na fakultet. Ne ceka da joj drzava da ili pokloni. Radi.
Ja ne kazem da je igra pravedna, ni da su pravila postena. Kazem da se mora igrati.

Na temu me je ponukala cinjenica da se je u Sloveniji naglo digla inflacija i postala jedna od najvisih u Evropi. Citava ta situacija prouzrokovala je nemire zbog kojih su Sindikati, penzioneri i studenti organizirali javni protest na kome je ucestvovalo oko 70.000 ljudi. Zanimljivo se je citavoj manifestaciji pridruzila ministrica za rad i socijalnu zastitu. Svojim prisustvom na tihi je nacin poduprla nezadovoljne protestante.
Isto kao i u vasem sistemu i kod nas je postojala neka podjela na tri sloja, koja su polako presla u dva. Prijasnji sistem omogucio je ljudima da su si izgradili odredjeni standard kojeg prelaskom na evropski sistem ne mogu odrzavati. Odjednom su se pojavili vlasnici stanova koji uz niske place ili penzije ne mogu odrzavati svoje nekretnine i pri tome normalno zivjeti.
Masa ljudi nasla se je odjednom u drugom sloju, a time u nekom procjepu, jer obicno jos uvijek toliko zarade da im ne pripada socijalna ili bilo koja druga financijska pomoc, a mnogo njih ostalo je i bez svog redovitog posla.
Ne znam da li ce protesti ljutih Sindikata popraviti sadasnju situaciju, jer je i vlada ponudila ostavku, koju ce vjerovatno vecina rado prihvatiti.

Dejane, u mom gradu je zatvorena firma koja je hranila četvrtinu stanovništva . Uz nju, zatvoreno je i nekoliko firmi koje su takodje zapošljavale dosta radnika. Privatne firme teško opstaju, pre se ugase nego što krenu da rade. radi samo društveni sektor i trgovina. I jedna fabrika. roditelji mi se žale da i kad traže posao niko neće da primi radnike koji imaju preko 30-35 godina. Svi traže mlade. a oni stariji koji su ostali bez posla su u procepu!Nikom ne trebaju za rad četrdesetogodišnjaci a do penzije je daleko. A ako su jos bolesni, podstanari, razvedeni...Samohrane majke nemaju ni alimentaciju jer očevi ne rade.Srećan je onaj ko ima njivu, baštu ili stare roditelje koji moraju da pomažu sinovima, snajama i unucima ....
Svakodnevno vidjam celu porodicu kako na pijaci prodaje malo povrća iz bašte. I deca i roditelji za tezgom. Vredni ljudi a sirotinja. Troje dece školuju. Svi odlični djaci. A posle škole-na pijacu da odmene roditelje...

U redu, maculi, to je slika. Ali šta sad svi ti ljudi treba da rade? Da sednu i plaču? Neko ko ima 30-35 godina to svakako ne sme sebi dopustiti, pa ni oni stariji.
Da uzgoje malo povrća, pa teraju dete da ih zameni na tezgi? Da su srećni ako imaju stare roditelje pa im se kače na penziju? To je strašno...
Znam o čemu pričaš kad su deca u pitanju. Upravo se susrećem s tim problemom. Jedan deo roditelja nema para, pa je druga polovina razreda uskraćena za neke važne aktivnosti. Ja sam kao roditelj uskraćena za pravo da svojim radom obezbedim detetu ono što mu pripada, zato što ima onih koji nemaju i njihova je teža. Čemu se uče njihova deca? Da je reći nemam normalna stvar, da nije važna knjiga, časopis, ekskurzija, nastava u prirodi?
A svi pred školom čekaju decu pušeći u slast... Par dana pušenja- polugodišnja pretplata za časopis. 10 sati peglanja mesečno je rata za nastavu u prirodi. Ja bih peglala da nemam.
Nisam demagog, niti to želim da budem, ali mnogo bi se moglo promeniti samo kad bi ljudi shvatili da ipak od njih samih sve zavisi.
Znam i da je jako teško zaposliti se u struci, ali to nije razlog da se ubijaju dani i cede roditelji. Mene plaši odsustvo svake volje i želje da ljudi sami nešto preduzmu. Pa i ja sam se namenjala poslova dok nisam stigla tu gde sam sad. A niko mi nije došao na vrata i uručio mi poziv na posao. Sve sam morala sama.

Veliki problem je u tome sto je vecina bila ubjedjena da zna raditi samo onaj posao za koji se je "specijalizirala". Nekada je to bilo sasvim jednostavno, cim si zavrsio odredjenu skolu potrazio si posao i tamo radio skoro do penzije. Postojalo je neko pravilo da si bio privrzen firmi, a firma te je stitila. Danas vise nema socijale, pa je svako od nas odgovoran za sebe i svoju sudbinu. Zbog toga je dobro da vec mladi ljudi pocinju cim prije samostalno zaradjivati, sticati radne navike, a time i malo siriti spektar iskustava, koja ce im uvijek dobro doci.
Neko je lijepo rekao da smo danas svi na trzistu radne snage. Upravo to ce nas primorati da malo drugacije razmisljamo, da ne moramo jedan posao obavljati dok nas ne iscijedi, vec da taj isti posao iskoristimo kao odskocnu dasku i trazimo novi, bolji. Na zalost, covijek je danas vrijedan samo toliko koliko se dobro zna unovciti, pa bilo da je fakultetski obrazovan ili samouk na podrucju kojeg dobro poznaje.

Svi ste u pravu na svoj nacin. Tacno je da treba uzeti sudbinu u svoje ruke, da je kukanje pogubno, i da nema vajde od cekanja da nesto padne sa neba. Ali ne mogu svi podjednako da se snadju u svim tim surovim tranzicionim lomovima. Tacno je da se treba igrati, kako kaze Dejan, ali ne ulaze svi u igru sa istim mogucnostima (to na prvom mestu) i sa istim predispozicijama. I ja zameram roditeljima koji dozvole da im deca budu lisena ekskurzije, casopisa i sl., jer je na prvom mestu u pitanju njihova sopstvena neodgovrnost, ali... Ali sta, na primer, da radi mladi bracni par koji je stambeno neobezbedjen i bez ikakvih sansi da u skorije vreme resi to vazno zivotno pitanje, iako oboje rade, pa jos ako pri tome nemaju pomoc roditelja....? ... Posto obicno polazimo od sebe, ucinicu isto: nas dvoje smo poceli bukvalno od nule, stanovali u iznajmljenoj garsonjeri koju smo placali papreno, oboje radili po vise poslova, odlagali dolazak bebe, a kad smo uvideli da mozemo tako godinama i da ipak necemo neka zivotna pitanja resiti, svu snagu i energiju ulozili smo u odlazak iz zemlje. Nije bilo lako uopste... I opet cu ponoviti da treba uzeti sudbinu u svoje ruke, ali da nismo svi ravnopravni igraci, a ta pozicija ponekad ne zavisi samo od nas.
Istina je ipak negde na sredini...

Vi ste onda upravo vlastitim primerom dokazali da se ipak moze :grin:
Licno probleme resavam na nacin kao da bi se hteo popeti na neki do sada neosvojiv vrh. Prvo procenim svoje mogucnosti i sta mi treba. Ako procenim da sam fizicki spreman, pitam se sta mi je potrebno od tehnickih stvari. Ako mi nesto fali, pitam se kako to nadomestiti, cime ili kako do toga doci. Ako je u pitanju novac prvo se moram pobrinuti da dodjem do njega... Kada imam sve sto mi treba, napravim plan uspona. Slicno kao da se hoces popeti stepenicama. Korak po korak, ne mozes preskociti sve odjednom i stici na vrh. Ako ne zelis pasti moras cvrsto stati na svakoj stepenici. Isto tako je u zivotu. Sve sto stvarno zelimo mozemo postici malim koracima koji ce nas na kraju nagraditi i dovesti do velikog cilja.
Postoje izuzetci koji sve naprave preko noci, ali ne zelim verovati da bi mozda mogao biti bash ja taj izuzetak. Biram sigurno i uzdam se "u se i u svoje kljuse".

Sve sto je doslo preko noci, preko noci i ode....zato sto se nezna ceniti.....
Ija smatram da je svako odgovoran za svoje postupke. Kao student u kriznom momentu, radila sam dva posla preko leta, da bih nastavila sa fakultetom na jesen. Nije mi bilo posebno tesko, jer je ducan gde sam radila bio u veoma frekventnoj zoni, pa sam srecala prijatelje i sklapala nova poznanstva.Nije mi smetalo sto nisam mogla izlaziti uvece(a to su bile bas najlepse studentske godine), ali imala sam cilj da kupim -Mont jaknu, bicikl, stolnu lampu, rapitografe-Shtedler i Shetland dzemper.Sa platom nisam mogla sve to da kupim, ali lampu i rapitografe jesam. Skoro svakog dana u ducan mi je dolazio jedan drug(dolazio je oko 12:00), popricali bi smo kako je proveo prethodno vece, prelistao bi novine i odlazio bi kukajuci kako nema posla za njega-a on bi radio sve....
E trazim posao, molim boga da ga ne nadjem.....
Isti taj momak sad je i roditelj,zivi dan danas sa porodicom i sa svojim roditeljima u malom stanu, kukajuci kako je plata mala, sve skupo itd....
Slazem se i da nemaju svi istu odskocnu dasku(neki nemaju nikakvu), ali kad dodju deca, jednostavno ponos se proguta, kad je detetovo blagostanje u pitanju.
Moji roditelji su bili pusaci, a majka je uvek kukala, kako im nedostaju pare da izguraju mesec (stoput sam im rekla, da prebroje koliko su para popusili-izgoreli u dim)
Znam i ja zenu koja radi po kucama, a dete skoluje u inostranstvu, i njoj skidam kapu u znak postovanja........

Divan:
Citat:
Aaa, pa nije uvek tako, nekad ostane i do jutra, a nekad se i duze zadrzi
Hehehe, izvinjavam se, nisam odoleo
A sto se tice studiranja, ima puno primera da deca, posebno i ona iz provincije na fakultet odlaze da bi "proziveli", da bi mogli da se zezaju bez matoraca za vratom. S druge strane roditelji grcaju placajuci sve to i mole se da ce jednog dana ugledaju tu diplomu. Sve je to super ukoliko ta studentarija zna da ispostuje taj trud, pa se zalomi za ucenje, pa potrazi posao preko studentske zadruge, pa mrdne malo da bi njima samima sve to proslo i brze i lakse, kao ti sto si, Divan. A za tog tvog prijatelja sta da kazem - lenjost je najskuplja, nemastina je tako zagarantovana.

Citat:

Grozno je kad se ljudi ne znaju potruditi, vec zapadnu u neku monotoniju i pocnu ocajavati nad samim sobom. Upravo zbog toga neke drzave (medju njima je i Slovenija) ustanavljaju drustva koja pomazu ljudima koji razlicitim sticajima okolnosti ostanu bez posla.
Obicno se dogadja da takvi ljudi nemaju nikakve prednosti. Ne mogu dobiti kredit u banci, jer nemaju nikakvih materijalnih sredstava kojima bi garantirali vracanje sredstava. Na kraju se dogadja da ne mogu placati osnovnih mjesecnih troskova, naracito ako su to porodice sa maloljetnom ili skoloobaveznom djecom.
Drustvo preuzima brigu o placanju njihovih jednomjesecnih troskova i nuzne oskrbe hranom. To je privremeno rjesenje uz alternativu da sami pobrinu za rjesavanje najakutnijih problema. Razmisljaju cak o tome da bi se takvim ljudima ponudilo preseljenje iz njihovih podstanarskih stanova u napustene seoske kuce. Na taj nacin, zivjeli bi od socijalne pomoci, smanjili bi troskove oko stanarine i sami brinuli o uzgoju povrca za vlastite potrebe. To je privremeno rjesenje, dok sami ne bi pobrinuli za vlastite prihode.
Vidjeti cemo kakav ce biti odazov na tu akciju i da li ce je mozda kasnije preuzeti i drzavne ustanove.

To o cemu ti pricas je tipicno za sve drzave koje su bile decenijama u komunistickom sistemu. Ljude su navikli da cekaju i stoje u redu. I sta im danas vrede diplome koje su stekli u skolama ako sa njima ne znaju sta bi. Nauceni da cekaju i da ce drzava (sistem) misliti umesto njih i obezbediti ih, padaju sve dublje u ponor o kojem pricamo. Nauceni da je sve NASE, nisu ni u stanju pravilno shvatiti sve promene do kojih je doslo. Nikakvi pokusaji drzave, pa ni ti o kojima pricas u vezi Slovenije, nece to promeniti. Doduse, tu i tamo ce se neko sabrati i uspeti, ali masa njih ne. Zavrsit ce u cekanju i neimastini. Krivi su sami. Na kraju ce morati proglasiti licni bankrot, a to je isto kao da bi stavili sami sebe u grobnicu i pokrili je cementnom plocom.
Zalosno je to da cak oni koji brinu o skolovanju novih generacija jos uvek razmisljaju o drzavi koja bi morala misliti umesto njih. Steta da ima puno ljudi koji se jos uvek oslanjaju na prodavace iluzija.
Slovenija je napravila malo drugacije. Staroj generaciji je dala priliku da ide u penziju tako da su im firme doplatile radne godine, a mladima su time otvorili radna mesta. Osim toga svi penzioneri, zaposleni, nezaposleni i maloletni gradjani sa stalnim boravkom u Sloveniji, dobili su certifikate koje su kasnije pretvorili u dionice. Na taj nacin je svaki gradjanin imao otskocnu dasku i to je sve sto je drzava napravila. Stanove su im prodali po minimalnim cenama (tro i pol sobni stan je bio 5300 nemackih maraka) i kad su ljudi postali vlasnici takozvanih drzavnih stanova imali su mogucnost da udju u svet promena. Neki su to znali iskoristiti, neki ne. Neimastina je svejedno ostala.

Studenti u Srbiji sve češće odlaze preko leta u strane zemlje, rade tamo , usavršavaju jezik i zarade lepu svoticu koja im omogućuje da kupe nešto sebi što im roditelji trenutno ne mogu omogućiti! Tako je i moj student celo leto provela u Americi, vežbala jezik, kupila sebi mnogo toga i dobila jedno važno životno iskustvo , kako ceniti rad....Kad dodam tome i sve utiske koje je ponela, doživljaje i more prijatelja skojim je ostala u vezi i nakon povratka, shvatam u kolikom je plusu .Upravo se vratila iz ambasade gde je potpisala ugovor za naredno leto!Razmišlja čak i da nakon završetka studija ostane tamo jer joj nude odličan posao.Puno je takve dece koji tako razmišljaju i znam da im to obezbedjuje lični uspeh ali shvatam i da oni najpametniji i najobrazovaniji odlaze iz ove zemlje i da će tako ovde ostati još veće pustinja !I u našoj zemlji studenti rade mnoge poslove u toku leta i sami se snalaze za život dok spremaju ispite. Sve je manje onih koji čekaju da im nešto padne s neba! Ako postoji ambicioznost i dobra motivacija nemaština kupi svoje kofere i traži one koji su skloni apatiji i samosažaljenju, one koji ne umeju da krenu prvi korak koji vodi ka promeni. Život je surov prema kukavicama i malodušnim!To je zakon opstanka i u prirodi i u društvu!

Citat:
Za sve one koji ne mogu cekati da im mesto padne s neba, narocito ako imaju ideju - Poljakinja Marija Nowak mnogima je dala sansu. Izmislila je formulu kojom je mnogima promjenila zivot. Osnovala je mrezu mikrokreditiranja i na taj nacin ljudima koji su imali ideju, ali su bili bez sredstava, dala minimalan kredit kojim su mogli realizirati svoju ideju. Mnogi su pri tome uspjeli.
Posjetila je i Bosnu gdje je zrtvama rata pomogla sa skromnih 500 maraka da su se poceli baviti razlicitim djelatnostima, od uzgoja zlatnih ribica do sadnje secerne repe i izrade secerne pjene. Svi su uspjeli i vratili ponudjeni novac.
Shvatila je da mora svoj novac posudjivati osobama koje pokazu volju i zelju da se opet vrate poslu i budu korisni, ne samo sebi, vec i drustvu.
U svojoj organizaciji ADIE zaposlila je hiljadu dobrovoljaca koji uce buduce podjetnike. Njen projekat podupiru evropske ustanove, vlada, velika poduzeca i banke. Postala je predsjednik evropske mikrokreditne mreze koja ne moze iskorjeniti neimastinu ali moze pokrenuti promjene, ima buducnost.

Lepo je čuti da tako nešto postoji.Malo veći problem je što za ostvrenje mojih ideja iza one cifre od 500 maraka treba dopisati još dosta nula. Ljude koji podržavaju moj projekt već imam, samo čekam izmenu zakona u ovoj državi a za finansije...ćemo se već snaći!Bojim se samo da ne dočekam penziju dok spoljni faktori koji uslovljavaju ovaj posao i koje nikako ne mogu zaobići , ne dodju na mesto tako da otvaraju mogućnost otvaranja jedne ustanove (koje su istina već krenule po Srbiji ali po prilično nepovoljnim uslovima i još sve prisutnom žestokom mešanju države i politike u njen način rada i funkcionisanja).

Sve se vrti oko para!
Mozda da ljudi malo manje razmisljaju,svatili bi da je zdravlje prece od ijedne novcanice.
Sve u zivotu sto zelis ces kupiti,ali neces odma nego polako i postepeno.

U pravu si balerina ali na zalost tako je...Koliko god se mi opirali moramo pasti pod njegov uticaj...
I sta je jos gore u svemu tome-ljudi se razboljevaju i umiru bas zbog tog novca

Ljudi su uvek ne zadovoljni koliko god da imaju malo im je covek treba da uziva u onome sta ima i da bude skroman.........ali to je u danasnje vreme tesko jer se uvek ugledamo na one sto imaju mnogo i postanemo zavidni i pohlepni.........

Tacno tako madame.