Zivot u inostranstvu...

Primetila sam da ovde ima dosta clanica koje nisu odavde...tj. koje su otisle iz nase zemlje, udale se tamo, pronasle posao, srecu...
Zanima me kako ste se snasle, kako ste podnele rastanak sa vasim najblizima, dolazite li cesto u mesto odakle ste, i da li imate zelju za tim....
I kako ste uopste dosle na tu ideju, mogucnost? Kakav vam je zivot tamo...
Meni se sve vise u poslednje vreme mota po glavi odlazak u drugu zemlju, negde daleko, ali opet se pitam da li bih imala hrabrosti upustiti se u takvo nesto.
Podelite sa nama vasa iskustva, mozda poneki savet

ja sam u Njemackoj,u okolici Hamburga!dosla sam prije godinu dana ovdje,jer se suprugu pruzila prilika da odradi 2 godine ovdje!trebali smo ostat jos godinu,ali zbog trudnoce cemo se vratiti nesto prije!
na pocetku je bilo tesko,ne znamo jezik(mada engleski otvara manje vise sva vrata),gdje god dodjes stranac si,a i nostalgija je uzas!ja nisam bila kod kuce vise od 6 mjeseci,i necu jos 2!fali uzasno,ovdje nemas nikog svog,ima nasih ljudi,daleko od toga,ali nije to to,bar meni!
fali mi mama,rodbina,moj grad!
moji me pitaju da li bi mogla ovdje zivit cijeli zivot?nikad,vjerujte mi!jedino sto oni ovdje imaju su dobre place,to je to!nema onih nasih komsijskih odnosa!i domaci ne primaju(vecinom) strance u svoje drustvo!
i ono sto je mene uvijek strah,mama mi je sama,moze se razbolit,nedaj Boze zavrsit u bolnici,ja ja sam 1600 km udaljena od nje!i kad sam se udala preselila sam se u drugu drzavu,ali tad sam bila 200 kilometara udaljena,pa je bilo puno lakse!
mozda ja nisam bas prava za ovu temu,jer ja sam kratko ovdje,ali ovo su moja iskustva!!!

Imala sam prilike ostati u Nemackoj jer mi je tata tamo i brat i polusestra......ali jednostavno nisam mogla da se uklopim u taj zivot,tako da sam ostala ovde udala se i rodila dvoje divne dece......nekako su mi te zapadne zemlje hladne.....verovatno bi se uklopila sa Grcima ili Spanija tamo su ljudi mnogo druzeljubivi i slicni nama

Ne verujem da bi mogla ceo zivot provesti u nekoj drugoj zemlji.

Mislim da ni muž ni ja ne bismo mogli živeti ni u nekom drugom gradu, a kamoli državi. E sada ako bih baš morala, zbog posla, porodice ili nekih drugih okolnosti verovatno bismo se nekako snašli.

kod mene je malo drugacija situacija.prognani smo iz zavicaja,nigde nista sad nemamo,pa nam je sve jedno gde smo.inace nikad nisam volela tudjinu.rekla sam da nikad necu ziveti u tudjinu,ali mi se jos jedno moje"nikad" ostvarilo.u tudjini ne mozes osetiti onu radost i toplinu u grudima kao kuci.svud si stranac.u norveskoj smo vec 1god i 4mes. i tesko se uklapam.sigurno je potrebno mnogo vise god.da se potpuno uklopimo u drustvo.svidja mi se sto su ovde jako ljubazni i komunikativni ljudi.jos jedna losa strana je sto mi nedostaju moji,rodbina,prijatelji,kafica sa komsinicama...

...a ja opet jedva cekam da osvane taj dan kada cu sa svojom porodicom sesti u avion i odleteti put Kanade...

Ja zivim vec 9 god u Austriji i do sad mi je bilo dobro......u pocetku mi je bilo sve strano i ne poznato cesto sam bila nostalgicna .........ali tad bi otputovala u moj rodni kraj i smirila bi se dusevno......ja spadam u lako prilagodljive osobe mogu svuda da se prilagodim........udala sam se u jedno selo 15 km dalje od mog grada i kad bi se vratila u to selo da zivim mislim da bi mi bilo gore nego ovde u Austriji .......selo je za mene mirno i nista se ne desava posebno nedeljom....mrzim nedelje na selu ne pravim razliku vec gde sam postalo mi je svuda isto....svuda sam vec stranac i ovde u Austriji i u mom gradu....mnogi me dozivljavaju drugacije i to mi mnogo smeta.........dobro se osecam kad sam sa mojom porodicom zajedno ,a gde smo to mi nije vise vazno

Zivela sam u drugoj zemlji daleko,daleko od svih,...znam kako se ljudi osecaju kada odu u drugu zemlju,drzavu ali vremenom se naviknes...mi se jesmo vratili iz tudjine ali znam da cu se vratiti za par godina,dve,tri najvise i to me raduje,deca zele da se vratimo a kako stvari ovde stoje,tesko je svakog dana,deca nemaju neku perspektivu u nasoj zemlji tako da gde oni tu i mi:

zivim u svajcarskoj od moje 2.god. i super je,tu smo muz i deca nedostaju mi naravno moji najblizi koji su u srbiji 2-3 puta godisnje idemo tamo ali navikli smo se ovde

Zivim u Holandiji od kako sam se udala (godina i 8 meseci). Pocetak je bio uzasan...Samo sam plakala,volela da sam sama i samooo mastala da se vratim kuci...Najgore mi je bilo kad bih otisla kod mojih pa kad moram da se vratim nazad u NL..uh, ti trenutci rastanka..mada, to ce valjda uvijek tesko padat.

Volim ovamo, lijepo sve, uredjeno, sredjenoo...Holandija je prelijepa...Dobra za strance, nema diskriminacija...Znam da strance ne vole ali to ne smeju makar javno da ispoljavaju. zivotni standard je skroz drugaciji...U Srbiji sam radila mesec dana i to u 3. smeni a plata mi je bila koliko sad za jednu sedmicu...
I drago mi je sto imam prilike da i svoje pomognem...

S druge strane, veciti bol je ta daljina i odvojenost od svojih...Ja nikad ranije nisam isla nigde u inostranstvo...tesko mi je taj rastanak pao...Jos pogotovo je tesko sad kad mi je otac umro i majka i brat ostali sami...
Ali sta sad...NIko me nije primoravao da dodjem ovde...ah ta ljubav...
Desi se da se po nekad osecas kao da ne pripadas nigde...dodjes ovde, nemas puno prijatelja, odes dolje...a oni pricaju medjusobno, ti ne znas sta, kako...vidis da ti sve kriju: "da se ne sekiras.."Osetis se po nekad da si visaak...

Drago mi je sto mogu da pomognem svojima, sto cu ako Bog da, svojoj deci obezbediti solidnu buducnost...pa ko zna...mozda se i vratimo u Srbiju da zivimo...

Pre sam mislila da je veoma lako ziveti u inostranstvu...Mnogo mojih prijatelja i rodbine je otislo u svet,od Amerike i Rusije,do Australije...Svakim danom sve cesce razmisljam da odem,jer sam shvatila da ovde nema zivota.Cim zavrsim sa faxom planiram ozbiljno da odem u London kod tetke,jer tamo imamo praznu kucu...Medjutim vidim kako vecina njih koji su otisli pate i ipak to nije lako....otici,sve ostaviti,svoje rodno mesto,prijatelje,posao,kucu... jednostavno se covek navikne jer je u inostranstvu sve sredjeno i lepo,ali ceznja za svojim domom se ne moze prezaliti niti lako zaboraviti...

Zivim u svajcarskoj vec 8 godina,dosla sam ovde cim sam zavrsila srednju skolu,
radila sam posle sam upoznala sadasnjeg muza i udala se!!
Kada sam tek dosla u Svicu,nikog nisam znala svako vece sam preplakala u krevetu ubila me tuga za kucom i roditeljima,ali nisam htela da se vracam...
Sada imam muza i dvoje preslatke djece,super mi je...Kuci idem skoro 4-5 puta
godisnje,a i moja mama je stalno kod mene,tako da mi je bas super...

Jaoj bas ti zavidim...

Ja kad bi mogla sve svoje dovesti ovde nebi vise nizacim zalila......meni naj vise nedostaju mama i brat ali on sad ima svoju porodicu i zivi svoj zivot.........sve se promenilo nista nije kao prije ..........svi sto su negde mogli da odu otisli su........oni sto su ostali uvek su na istom i za cim zaliti............

Zivot u inostranstvu....ono sto kaze madame,samo sto cu jos dodati tesko je sve to opisati recima,ko nije ziveo i ne zivi u inostranstvu tesko da moze da razume neke svari...no ok...nista strasno

Meni to nista neprestavlja strasno sada kad imam svoju
porodicu,pre kad sam bila sama ovde e to je bilo jako bolno
i tuzno ali hvala dragom Bogu,imam divnog muza i
dvoje slatke djece i nemam vise za sta da zalim....

Sada sam ja na tom vasem pocetku...nema dana da ne zaplacem...sve mi nedostaje...pogotovo mama,koja je loseg zdravlja...jos uvek ne radim,pa sam po citav dan u stanu i tugujem...provirim kroz prozor,cujem tudj jezik...vidim samo sive trotoare i ljude koje ne razumem...fali mi moje selo,i oni predivni ljudi...tesim sebe,ako da Bog,mozda mi neka mala bebica skrene misli i ulepsa mi zivot,ne mozda vec sigurno! I ne jedna,vec puuunooo!

U pravu si Tini beba je resenje za svu nostalgiju i usamljenost a mi sa foruma cemo kroz druzenje da ti malo olaksamo dane dok se ne naviknes......glavu gore i samo napred

Iako vas ni jednu ne poznajem,nikad vas videla nisam...svako vase javljanje me tako obraduje,izmami mi osmeh...jer ja bas stvarno nikog ovde nemam,osim naravno njega.Naravno da ga volim,i da imam svu njegovu ljubav...ali ovo je nesto drugo...Nisam neki strucnjak za kompjutere i te stvari,ali mi je bitno sto znam da sam ovde sa vama...kao u nekom ,samo NASEM malom svetu!