Nisam ni srecna ni nesrecna

Da li ste imali ovakav period u zivotu?

Da , ponekad...
Cini se kao da lebdis u nekom fluidu i nikad ni da potones a ni da isplivas i udahnes svez vazduh!
Kao i da samo vreme postane lepljivo a sekunde kaplju beskrajno dugo a ti posmatras zivot kao da nisi deo njega.
Cudan osecaj...
Za mene je oktobar idealan za takav osecaj-kao da mi je svejedno za sve i tada se sve vise i vise zaplicem u klupko takvih osecanja.
Na kraju imam zelju da vrisnem i pokidam sve to.
Tada mi treba dobar prijatelj!

Svakome se desi da nezna sta osjeca i sta misli.Mozda je to kad covjek ima sve u zivotu pa ne zna sta ce dalje.

Ja sam ponekad nezadovoljna neznam sta cu sama sa sobom......nekad sam srecna neopisivo a nekad sam neutralna bez osecanja......to ti je jedan period u zivotu kad treba nesto da se promeni ,da se desi da bi se opet osecali zadovoljnim

Sve zavisi od raspolozenja i okruzenja.

Desavalo mi se i mrzim taj osecaj. Kod mene je to bilo ovako: sve mi je ok, nista mi ne fali ovako spolj gledano, a opet iznutra nije sve kako treba, a ja cak ni ne znam sta. Hvala Bogu, dugo nisam imala taj osecaj, nadam se i da necu

to se ponekad svima desi,valjda nam prodje malo promaje kroz nase male glavice,

Vidim da nisam sama.I meni se to dešava često,jednostavno neznam šta ću sa sobom.A neki valjan razlog baš i ne postoji.Ja bih tada najradije vrištala,osjećam neki nemir u sebi.

Takav me period hvata cesto!!!

sve zavisi od dana,situacije...
nekad me takvo raspolozenje zna drzat danima,a nekad sat!

Naravno da sam imala takve periode, ko nije?
Ali trudim sa da nekako sto pre izvagam sta preovladava, ako imam problem i zbog njega sam nesrecna da ga resim i idemo dalje!

ovo je mozda prava tema za mene u kojoj bi mogla da vam se izjadam.nisam ni srecna ni nesrecna.hvala Bogu deca su mi zdrava,sto mi je najbitnije.u porodici su odnosi sasvim ok.ali postoji nesto sto me cini nesrecnom-osecaj odbacenosti od strane citavog sveta.od odlaska sa ognjista 99god.prati me neprijatan osecaj stranca gde god da se pojavim.tako je bilo i dok sam zivela u Srbiji(8god),iako se ona smatra kao nasa maticna zemlja.sada smo u Norveskoj,pokusali smo da se skrasimo ovde i nekako sredimo papire.nema nade .moracemo i odavde izgleda da idemo.a gde?ima li na ovome svetu negde mesta za nas?ili smo prokleti onog trenutka kada smo prognani sa nasih ognjista,da kao beskucnici lutamo po svetu?........povukla sam se potpuno u sebi,unistavam se svakakvim razmisljanjima,a nigde ne vidim izlaz.ta zatvorenost je ustvari razlog sto me nema odavno ovde sa vama

Draga cupka,ove tvoje reci dopiru do samog srca
Nemogu da pronadjem rec koja bi bila prava u ovakvom trenutku...na svome mestu...
Tesko je kada vise nisi u svome gradu,u svojoj zemlji,na svome ognjistu...kada se neosecas prijatno medju ljudima koji te okruzuju.
Mogu jedino da ti kazem da budes jaka i uporna bas zbog svoje porodice jer svako od nas ima svoje mesto pod suncem,mozda samo vi jos niste pronasli to mesto.Budi jaka i pokusaj da mislis pozitivno...jer kad si pozitivna veruj mi da ti i u zivotu sve krene nabolje,to znam iz iskustva.I zato draga moja glavu gore,osmeh na lice i pogled pravo...bice sve u redu,mora biti

Draga moja cupka potpuno te razumem, jer smo obe sa Kosova i znam kroz sta sve prolazis, i znam kako je biti stranac u svojoj zemlji, i ovde vani. Taj bol ubija kad ne znas gde bi, kad te niko nece. Molim te probaj da povratis optimizam u sebi ma sta bilo, moras to zbog svoje dece da i oni ne klonu duhom. Moras se trznuti, dignuti glavu jer sigurna sam da ti to mozes. Tatjana je lepo napisala ''svako od nas ima svoje mesto pod suncem'' !!! Budi jaka !

Bas mi je ovih dana takav period,nisam ni tamo ni ovamo,kao da lebdim i cekam da svakog casa padnem.Od kada smo dosli s Kosova stalno se borim sa svim i svacim,ponekada se i umorim od toga zato se sada tako i osecam.Ovakve periode verovatno svi imaju povremeno,vazno je samo vratiti se u "normalu" na vreme.Hvala bogu to mi jos uvek uspeva.

hvala vam na podrsci.znaci mi svaki vas komentar,da se vratim malo u normalu.u poslednje vreme sam nacisto pukla.sve mi je sivo,izgubila sam svaki smisao za humor.nista mi vise nije zanimljivo kao pre.bilo koju temu da otvorim ovde,samo procitam nekoliko komentara i zatvorim je jer se ne pronalazim u njima,kao da nigde ne pripadam.trebace mi mnogo snage da se izvucem.ubedjujem sebe da cu se od sutra manje nervirati,a ustvari mi je svaki dan isti

Cupka potpuno te razumem i ja sam otisla iz Hrvatske iz svoje kuce kao srednjoskolka sa jednom kesom u ruci 91.godine.....htela sam u Zagrebu studirati novinarstvo i putovati svetom ali u jednom danu svi moji snovi su se srusili i zivot promenio.....izbegla sam sama,dosla u Novi Sad i upisala fakultet,nikog ne znas,stranac si i borba tu pocinje,sama kroz zivot.....bilo je tesko ali nasla sam divnog supruga i osnovala porodicu....i on je izbegao iz Sarajeva tako da smo se razumeli i zajednickim snagama stvorili divan dom.....shvatila sam da je sunce i mesec,da je vazduh Bog dao svima jednako i raduju me te male stvari u zivotu,sva ta patnja me je izgradila u borbenu i osobu koja se ne predaje lako u zivotu i tako ucim svoju decu danas.......zelim da ti kazem da te razumem i zelim ti da sto pre budes bolje jer si jaka i pozitivna osoba

Draga Cupka posle svake kise sunce se javi , tako ce i tebe sunce ogrijati!
Svi mi delimo jedno nebo i jedan vazduh......covek mora da razmislja pozitivno i da iz loseg izvuce ono dobro.....teska vremena su za sve nas ......nisam izbegla otisla sam u svet iz ljubavi........ljude koje volim ostavila sam i vidjam dva -tri puta godisnje........ponekad mi se cini da zivim negde izmedju granica......da nigde ne pripadam i da nista nije moje........mislim da se svi mi osecamo ponekad odbacenim ........treba samo zdrav razum sacuvati i izboriti se zasvoje mesto na ovome svetu!

Posle svake kise mora zasijati Sunce...tako i mi svi na kraju pronadjemo mesto gde pripadamo ...nemoj biti tuzna i padati u depresiju...bas ovde mozes da se opustis sa nama

draga cupka, procitala sam sta te tisti...zelim ti puno, puno osmeha na tvom licu, zelim ti da shvatis da je tvoje najvece blago tvoja porodica, koja je pored i uz tebe...samo digni glavu gore...vidi, zasto da patis zbog toga sto neki potpuno nepoznati, tebi nevazni ljudi misle da si ti stranac? ljubav i paznja koju mozes pruziti tvojim bliznjima i oni tebi je najvece bogatstvo na ovom svetu..i ja sam se selila, ali meni je samo bitno da su mi deca zdrava, muz i ja zdravi, a gde cemo ziveti.....imamo krov nad glavom, malo dvoriste, kucu i cvece...ja sam prezadovoljna....zelim ti puno, puno srece,