Pozdrav svima!
Sličan problem imam i ja. U ozbiljnoj vezi smo, već godinu ipo dana. Volim ga i sve bih učinila za Njega. On studira, ne radi. Ja radim, planiram da nastavim studije. Do sada mi nije uzeo nijedan poklon, nikakvu sitnicu, ni za rodjendan, ni za godišnjicu, ni za Novu godinu, ništa. Nikada tome nisam pridavala značaj, nikada mi te materijalne stvari nisu bile bitne, ali bitan je znak pažnje. A u ovoj vezi toga nema.
Njemu sam kupovala poklone i poklone, iako je moja plata mala, trudila sam se da uštedim neku paricu, kako bih njemu uzela neki poklon. Toliko puta nisam sebi kupila nešto što mi je potrebno, samo da bih njemu dala.I to činim već više od godinu dana. Trudim se da izadjemo iz "četiri zida" u bioskop, kafić, i uglavnom Ja to finansiram. On ne radi, i kako stvari stoje ne trudi se ni da nadje posao. Do sada je mogao da nadje bilo kakav posao, makar preko Omladinske zadruge, nešto honorarno, ali nije. Pa kako ne radi, nema pare, tako nema pare ni da me izvede.
Njegovi se bune. Smatraju da ne bi trebao da radi, već da završava fakultet. Pritom, mu ne daju ni ono minimalno koliko mu je potrebno za fakultet (da jede, da popije neku kafu sa kolegama, za cigarete, za dopunu). Kapiram da razmišljaju " Ona mu je Verenica, radi- zaradjuje, neka mu ona daje pare" Probala sam u par navrata na lep način da mu kažem, da bi bilo pametno da nadje neki poslić, nije bitno kakav, makar i honorarno, (jer bi mene rasteretio), ali on mlati praznu slamu. Prioritet mu je fakultet. A do kraja fakulteta još 2 godine. Još 2 godine ću ja sve finansirati, svaki naš izlazak iz kuće.
Njegovi roditelji se prave mutavi. Znaju da njihov sin me nigde ne izvodi, znaju da mi nije uzeo nikakav poklon za sve ovo vreme, znaju sve to ali ih je baš briga. Nagovaraju ga da mi napravi dete, pa da se ja preselim kod njih, verovatno da nastavim da finansiram njihovog sina koji po celi dan bleji u prazne zidove, tv, i kompjuter. Sve sam to pročitala između redova. Mojim roditeljima sve to jako smeta. I totalno sam rastrzana.
Ne znam kako da mu što bezbolnije objasnim da sam sita svega. Jer znam, da ako se ovako nastavi, veza će sigurno pući. U svemu ostalom, on je divan prema meni, ali ove stvari su krajnje razočaravajuće.
što dovodi do mog neuspeha da utičem na njega razgovorom. Ne znam ni sama da li je pametno pričati s njima, jer počinje da me hvata paranoja da su svi oni uigrani tim. Prilikom jedne posete, moj otac je rekao kako je nemoguće živeti samo od moje plate ako se odlučimo na zajednički život, i da je potrebno da oboje radimo i završavamo fakultete (mislivši naravno i da njihov sin nadje posao pre svega) a na to je njegov otac rekao " pa tu su mama i tata da pomognu" verovatno je mislio na moje roditelje, a ne na sebe i svoju ženu, jer bi, tada, rečenica glasila " tu smo MI da pomognemo". U prilog svemu tome ide i to da kada smo bili na moru, zbog rominga jedna poruka nam je bila 40 dinara, i moji roditelji su stalno uplaćivali kredit (pošto sam ponela samo svoj mob) kako bismo se njima i njegovim roditeljima javljali redovno. Jednom je on poslao poruku svom ocu da uplati kredit, i ovaj se nije javljao naredna dva dana niti nas je dopunio makar sa 100 dinara. Kada smo se vratili, nijednom nije našao za shodno da opravda to barem nekim izgovorom "nisam imao para", već je rekao kako je njemu skidalo 7 dinara s kredita, MNOGO! I na to sve sam mu ja rekla da je nama zato skidalo 40 dinara po poruci. I sve je to tako prošlo kao da se nije ni desilo. Tako da ne znam koliko je pametno njima reći nešto, jer izgleda da su oni takvi. Ne znam kako njega da promenim....i da li je to ikako moguće.
... I tako uvek ja ispadnem loša osoba. 
