Dokle ste stigli sa životom?

Sedim tako danas sa komšijom Klajom kod njega na terasi, i pijem limunadu.Bože, nekada sam pio kafu a uz kafu i nameštaj, sada pijem limunadu, sa sve trskom da bolje sisam.Dakle, sedim sa Klajom i nas dvojica filozofiramo.Klaja je inače filozof.Znači, fakultet završio za mislioca.I odbranio magistraturu.Shodno tome, radi u GSP-u, kao drajver 58-ice za Železnik.Avanzovao je, i ima normalne radne sate.Tom zanimanju pristupa sa punog stručnog aspekta.Filozofski.
Dakle, sedimo Klaja i ja.Filozof drajver i smenjeni direktor sa trošnom srčkom i čekamo Džigija da se priključi.Džigi je ekonomista u IMT-u, koji je na ''čekanju'', a radi sa Vaskom na taxiju po pola, i voze novu ''Dačiju'' na guzing iz banke.Falio nam je samo Dejan.On je istoričar po profesiji, a radi sa tatom u njegovom preduzeću.Pogrebnom.Pere, pegla, oblači i razvozi pokojnike.Noću i rano ujutru.
Pričali smo klasične teme..., sve dok meni nije pukao živac i nisam kazao:
''Pa dobor bre, j... li mu sunce žareno pogledaj nas, neko ne radi, neko vozi pokojnike, neko Ikarbus, neko taksira, ma u suštini dođoh do zaključka da su nam životi došli u ''bušan pimpek'', poziciju. Svi smo školovani...a vidi nas gde smo...
A nismo barabe i luzeri....
Dokle ste vi stigli sa životom?

Dokle sam stigla?...Tesko pitanje Nerv...Pada mi na pamet ona misao da covek koji je razmisljao o sustini zivota, nije ni ziveo, a onaj pak ko je cesto razmisljo o tome, nikad nije bio srecan...

Ja sam i jedno i drugo.

Ja sam bukvalno na raskrsnici! Ova godina ce mi jedna od najvaznijih u zivotu. Zavrsila sam fakultet, cekam posao, samim tim i preseljenje u drugi grad, prethodni posao sam nakon 7 godina okoncala... raskinula sam sa momkom, prezivela pakao, pomirili se i nadam se da ce sad sve biti ok, mozda do kraja godine pocnemo i da zivimo zajedno...
Mislim da tek treba da pocnem da zivim. Kad uzmem stan, primim prvu platu, pocnem da delim stan sa nekim... onda cu vec smatrati da sam delimicno ostvarila svoje snove. A najveci san mi je ipak da se udam za onog koga volim i postanem mama... nekoliko puta

Ne smatram da sam zakasnila za bilo sta od ovoga.

Woony. mnogo srece-.

Vidis Nerv, ja isto tako zamisljam jednu terasu na kojoj je nas nekoliko sedelo jedne veceri, pre nego sto smo se razmileli po svetu. Sedeli smo, pricali, planirali, mastali...A gde smo i sta smo danas? Ne radi se o tome koliko je ko postao "uspesan", koliko se ko snasao, vec da li je to to, da li disemo punim plucima...
Za sebe mogu reci da sve vise postajem neko ko je "ni tamo, ni 'vamo." Nezgodno bre! Mesa Selimovic je rekao da covek mora imati tacku sa koje cezne i krece u svet, bez te tacke je niko i nista, ali ne vredi ni ako ima samo nju, i to je tacno, ali sta ako ta polazna tacka sve vise bledi a novu nisi nasao! Sta kada zivis u "take away" sredini u kojoj su svi privremeno, jedni dolaze, drugi odlaze, to je nesto sto se svakodnevno odvija oko tebe, a ni sam ne znas gde ces vec sutra biti, na kojoj tacki zemaljske kugle, i kad ces se vec jednom skrasiti. Nije bas ni lak taj osecaj privremenosti...Ne, nisam nacisto dokle sam dosla...

Napisala sam pa sam obrisala post. Bas me tema zaintrigirala, ali misli su mi u haosu, da ih sredim.
Imam osecaj da nisam stigla sa zivotom nigde posebno, jer kao da zivim zivot po nekom terku, sablonu koji nemenjam iz nepoznatog razloga iako osecam da mi smeta, da me kontrolise.

Da, Kalina, na kraju se svi izgleda odlučimo za neki voz, koji nas vuče... Odluke se donose u mladosti, kad još možda nismo sigurni ni gde bi to zaista voleli da se zaputimo. Neko bira luksuzni super brzi voz, neko romantičnog Ćiru, neko se celog života trudi da pređe iz druge u prvu klasu, neko svaki čas preseda u druge vozove, neko se nastani u praznom vagonu koji ne kreće nikuda... Čak i kad izaberemo najbolju varijantu, kad smo ubeđeni da nismo pogrešili, mogu se negde tokom puta pojaviti sumnje , ili otpor prema neminovnosti...
Čini mi se da sam odabrala izuzetan vozić, i da imam priliku da biram, opet bih birala isti... Ali, nekako razumem o čemu pričaš...

Da se nadovezem na ovaj tvoj originalan nacin.
Popeli su me na voz koji neznam kuda ide, ali na svakoj stanici neko side, neko se drugi popne, ja jedne ispratim(neke sa suzama neke radosno), druge docekam. Svako nosi svoju pricu i dok se vozimo zajedno prozivimo i moju i njihovu pricu, svako zadrzi za sebe po neki deo tih prica i tako celo vreme.
Cudno ne silazim iz voza, niko mi nije rekao koja je moja stanica, a ja je ne prepoznajem.
Da promenim voz?
Ovaj mi je nekako siguran, skripi, ali u istom poznatom ritmu. Da se popnem na neki brzi voz necu uspeti da uzivam u okolini, a ako se popnem u neki star i spori voz, nikad ne cu stici , gde god da sam posla.
Ako se zivot moze opisati voznjom u vozu....... to bi bilo otprilike to........

Jos uvek sam okrenut prema sebi i svojim zeljama i ciljevima. Svejedno u tom svom vozu nisam sam, ima nas vise. Mislim da necu ni presedati u drugi voz, jednostavno cu izaci iz ovog, mozda sam a mozda i ne. Ne opterecujem se sa vremenom. Dokle sam onda stigao? (Ako se okrenem i dobro pogledam nazad vidim padove, uspone, veselje, zalost, zadovoljstvo, nezadovoljstvo, citavu paletu nekih dogadjaja popracenih kroz razlicite emocije... Ako se opet okrenem i pogledam napred, jos uvek ne vidim kraja...) Tu negde do sredine i sa saznanjem da sam za sve kriv sam.

Nije mi bitna vrsta voza, vec stanice-. Ne bih mogla da se zadrzim dugo na jednoj, volim da ih menjam, i srecna sam zbog toga. Te promene su tako vazne. Ali bih volela kad bih mogla da nadjem jednu stanicu kojoj bi se jednog dana vratila...

Svaki potez koji sam odigrao od starta do sada predstavlja uspeh u mom životu.I neuspeh koji sam napravio, za mene je uspeh jer je posledica nekog mog ako ne razmišljanja, onda stava barem!
I sva sranja koja sam napravio u životu su deo mene i ja sam na njih barem malo ponosan.
Nemam puno razloga da kukam, čini mi se da žarko želim da menjam vagone i da tražim ''TGV'' voz i da je to deo mene i na to sam ponosan.
Pravim novu temu na sličnu tematiku.

Mene blam sto cu ovo priznati, ali mozda sam mogla dalje ili vislje da stignem u zivotu da nisam bila plasljivica, da je to sto sam trebala uloziti bilo preskupo za mene.
Izmedu zelje i mogucnosti, biram mogucnost ili bar pokusavam da nadem ravnotezu.Cesto se uhvatim razmisljajuci kako bi bilo da sam odabrala onu drugu opciju, najcesce biram ono sto mogu, samo nikako mi se ne da, da priznam da nisam imala petlju da uradim suprotno, ono sto zelim. Tako uvek neko drugi namesti skretnicu, ja se prilagodim i tako teram ...

Imam utisak da sam do sada jedno dva puta žešće promenila pravac, baš ono zaustavila voz, presela i krenula u sasvim suprotnom pravcu od očekivanog, kako za moju okolinu, tako i za mene samu. I nikad se nisam pokajala što sam to učinila. Da nisam konformista, kakav jesam, mogla sam možda još par takvih poteza povući, ali nisam više sigurna... Nekim drugim stvarima je u međuvremenu porasla cena, i ne mogu im okrenuti leđa...
Možda je dobro uvek sve ostaviti otvorenim, ne zakucavati se u jedno mesto nekim principima i zavetima... Onda nas i velika iznenađenja mogu zateći spremne da se sa njima odmerimo, pa i obračunamo...

Nisam dugo šetao.Večeras sam se jako loše osećao.I to nisu neki napadi depresije, koja je stalna.
Razmišljao sam o sebi..., o situaciji u kojoj sam se našao.
Nisam imao loše detinjstvo.Bio sam jedno od one dece koja je uvek bilo spremno da naprave glupost, ali i da se opravda i da bude dobro.Neko svoje momčenje mi je prošlo u školovanju i učenju zanata.Posle toga je došao posao, i usavršavenje.Onda su stigle neke titule i zvanja, nagrade i formiranje...
Došao sam do gornje tačke, a onda krenuo dole.
Silazeći preskakao sam stepenice, kao da sam žurio da što pre ostanem dole.
U kada sam bio gore i kada sam bio dole...bio sam usamljen.
Dolazili i odlazili, ljudi oko mene su prolazili, a ja sam ostao sam.
Kao i večeras.Kao i juče.Kao i sutra.
Večeras nisam želeo da budem sam.Večeras nisam želeo da ostanem sam sa sobom.Večeras sam se plašio da ostanem sam sa sobom.
Zvao sam ljude.Molio sam.Pokušavao sam da sa zadnjim stopama ponosa nekoga zamolim da makar pet minuta bude uz mene.
Uživo, telefonski, internetom, kako god.
Neko mi nije odgovorio, neko se nije javio, neko je dao izgovor, a ja sam samo želeo da večeras ne budem sam.
Nisam tražio ni ženu, nisam tražio pažnju, nisam tražio ljubav, nisam tražio sex, samo sam molio da ne budem sam.
Večeras sam bio sam.
A bio sam veliki.Bio sam nekada jak.General.
Smatrao sam da nema kamena koji ne mogu da pomerim, smatrao sam da nema jame koju ne mogu da preskočim, smatrao sam da mogu i umem.
I tada sam bio sam.I tada sam bio usamljen, ali nije bolelo kao sada.
Ja, koji sam tvrdio da je kompjuter glupost, da mi mobilni ne treba, ja sam večeras sedeo sam na keju.Gledao i maštao da je neko pored mene.
Vratio se i pokušao da pobegnem u virtuelni svet ( jadan je moj život kada je ovo jedini svet koji imam, ako ga imam ) i tu ostah sam.
Osećam se kao Gazda Mladen od Bore Stankovića, koji život oko sebe završava rečima. ''Ostah sam i nevoljen''
Nema me više.

Nerv...
"Bože pomozi, srećo priskoči!", seti se...
Bilo je noćas možda još izbora, hajd razmisli još jednom..
I diži se iz tog bedaka, nemo' ti dođem tamo! Jesam možda štiglić, al' sam prgava!
I meni je juče bio šugav dan, to se valjda neke zvezde razmaknule, ili spojile, šta god... Mesec povukao vlagu, pa nas ostavio da škrgućemo na suvom...
Nisam zabadava počela da birtijam juče u sred podneva ovde na forumu. Danas ćemo da se čupamo, druže, ok? "Dođe vreme, sve se preokrene..."

A ja jos se borim s prevarantom zivotom,
Iz rukava on svakoga dana izvuce nekog keca ...

Zar nije bas u tome car zivota, ko bombonjera je. Nikad ne znas kakav bombon ces izvuci.

Trudio sam sve vreme svog mladog života da svet oko sebe i ulogu koju sam dobio da igram u njemu, odradim na najbolji mogući način.Želeo sam da se razlikujem od drugih, ne da bih sebe vospostavljao kao savršenog čoveka, već koliko da bi nekome ili nečemu ostavio trag.Nisam oduvek bio uspešan, kako sam želeo.I sada sam veoma daleko od toga, ali nekakv sam pad doživeo koji meni kao čoveku, koji se trudi da svoje emocije drži u sebi, jako teško pada.
Decembra 2005, pisao sam jednom tom prilikom imao sam veliki psolovni pad, koji me je naterao da ozbiljno mislim o samoubistvu kao izlasku iz situacije u kojoj sam se našao.Godinu i po dana kasnije, imam emotivan slom, imam slom od koga ne mogu da dođem sebi.Ne želim da pomislite da hoću da skrenem pažnju na sebe, ne želim ni sažaljenje, ne razlikujem, sebe u životu nikad ni od koga, ali jednostavno, kao i sinoć, kao i juče, ponovo sam sam.I jako mi teško pada.Pada mi, jer je jedini ventil koji imam, ovo pisanje u ptazno, ovo monofazno kukanje, ovo čitanje teksta koji sam napisao, moje ćorave, mutne, oči kada zabuljim u ovaj prokleti monitor, da pogledam, da li sam napravio neku grešku.I ovaj gorak osećaj povrede koji gajim u sebi.A želeo sam samo, da idem nekim određenim pravcem, ...želeo sam samo da budem isti kao i ostali.
I večeras sam.
I sutra sam.
I juče sam.
Pio sam nekada dosta.Učeći posao kojim se bavim učio sam i da pijem.Nije neka škola.I na tu diplomu nisam ponosan.Ne pijem više.Međutim, ostala mi je u glavi pesma čuvenog beogradskog boema, i pisca Aleksandra Sekulića, iz njegove knjige ''Jedno zrno časti''.Tu pesmu je u istoimenom filmu, odrecitovao Aleksandar Berček, ja je znam napamet i uvek sam je recitovao kada sam se loše osećao..., kada sam bio ovakav kao što sam sada.
I uvek, jebem li ga, ako znam zašto, rasplačem se kao poslednja flindra, bio trezan ili pijan, jer znam da me samo bol tera da je kažem:

Majstori u kući

Majstore zatekoh
Na krovu stare kuće
Menjaju slomljen crep
Majstori na krovu
Majstori unutra
Majstori,majstori
Ko vas je zvao
Zašto dirate moj crni krov
Na kome stoji roda bela
Na kome raste trava kudrava
Moj krov u podnožju dugog veka
Zašto ste mi kuću napali
čekićima,ekserima
četkama, bojama
Majstori,majstori
ko vas je zvao
Izlazite, pustite me
Da sam kuću uredjujem
ne čuju oni
ukucavaju moje kosti
Farbaju mojom krvlju
Iznose iz mog srca
nameštaj stari
Nepodnošljivi majstori
Njih 30 sede na meni jednom
Doći će, kazu čuven gost
Loviće maglu po šumarcima
Sa tvojom će se kućom sudariti
Mora da bude kao iz bajke
Evo tebi ogledalo
Češljaj smeh u njemu
Lice ti je poduprto
Železnom tugom
Majstori, majstori
Šta ste ucinili
To moj dom nije
To nije moja kuća
To više nisam ja




Nema me više, nema me uopšte, kao čoveka.
Nema me.

Uuuu Nerv..ala ti bojiš svoj život nekom tamnom bojom.... ne valja to tako...a meni ostalo od zadnjeg krečenja žutee boje,a mislim da negdje i malo roze imam...pa sam razmišljala da ti onako,kao dobrom drugu pozajmim to....da malo šarneš i kod sebe...meni ove moje boje mnogo prijaju :-D :-D vidiš da ne mogu ni tužna da budem kada i u sobi moram sunčane naočale da nosim.... insistiram da probaš..inače....ženski odred foruma,potpomognuti Darkom, pravi one male bombe sa farbom.... ima da te pretvorimo u spektar boja....i pazi...nemoj da misliš da se zezam... dovoljno smo pozitivno ludi da to uradimo ... :-D :-D stoga,okani se ćorava posla i pisanja ovih sumornih postova... ;-)

Da, bidijeh pitan, šta mi je bilo da pišem težak topik.Jednostavno, naleti ta faza kada se čovek razočara ili izgubi i poželi da bude negativan.
I onda je bolje da napiše neku reč, da na neki način iz sebe izbaci i da sve to iščitava i da zna šta je rekao.
Moja loša faza neka bude tu.Neka je vide drugi, neka je vidim ja.
Život ide dalje, neka negde nešto ostane zabeleženo.
Da li se slažete sa mnom?

Da