Dokle ste stigli sa životom?

I ja se slazem, samo bez zalopojki molim. I meni dodje zuta minuta ali zbog toga ne kukam, ne davim ljude, vec sama pri sebi pokusam mirno razmisliti gdje sam pogrijesila i da li postoji neki izlaz. Svi mi u zivotu stignemo do neke faze u kojoj moramo znati da mladost nije jedina karta na koju mozemo zaigrati. I tijelo se umori, pa polako otkazuje poslusnost. Mozda su nase svakodnevne navike krive da smo nezadovoljni sami sobom, pa treba okrenuti plocu.
Nedavno sam bila na preventivnom zdravstvenom pregledu. Tezina je bila u redu, visina nikad nije bila moja vrlina, obim struka kazu da je isto jako vazan, masnoca u krvi nije ga brinula ali cigarete, te su mi bile presudne za dugo predavanje. Na kraju se ispostavi da covijek ne smije imati ni jednog poroka nad kojim bi se nasladjivao i prkosio zivotu.
Uzalud sam mu govorila da ne jedem masno, da volim voce i povrce i da mi masna hrana ne predstavlja neko zadovoljstvo. Nabrajala sam sve planine na koje sam se popela, cak sam hvalila svoj bicikl i palice za hodanje bi mu poklonila ali on je uporno htio uzeti moje cigarete
Zbog toga ne treba kukati, vec uzivati u malim stvarima, jer zivot je prekratak da bi ga tek tako bacali i pri tome trazili dezurnog krivca, koji najcesce cuci u nama.

Pre desetak dana se otvorilo novo poglavlje u mom zivotu, novi put. Udala sam se za coveka koga volim i sa kojim sam presrecna, i jako mi se svidja ovaj novi zivot naravno, odjednom je pred nama mnostvo odgovornosti i stvari za koje se moramo sami pobrinuti, ali se oslanjamo jedno na drugo i sve je lepo... ne znam, mozda zvucim kao da sam u oblacima i malo nestvarno, ali...jesam

Cestitam!! Sve najbolje ti zelim!

Meni je žao ako sam davio ljude, ali jednostavno ne reaaguju svi isto i samo sam napisao dva posta na tu temu.
Inače, ćutim i ne pričam o svojim problemima, samo me je eto, ta situacija naterala da nešto napišem, bez želje da žalopojišem i da davim ljude.

Teacher, moje iskrene čestitke.

The Teacher.... ČESTITAM !!! :-D :-D

Da se nadovezem i ja na ovu temu.Vozovi prolaze i prolaze.Da mnogi ljudi dolaze i odlaze u nasim zivotima kao i mi u njihovim.Taman se skrasimo na jednoj stanici,dodje ludilo i mi se nadjemo na drugoj,pa na trecoj.Krenemo sve iz pocetka i taman kad mislimo da smo pri samom cilju opet nas nesto zakoci.Tek tada vidimo da u stvari i ne idemo napred,vec sve nesto u krug,a vreme neumitno prolazi.Zato se i pitam da li nam je zivot uopste dug da uspemo stici do stvarnog cilja i da li imamo toliko snage i volje.Mozda i uspemo ostvariti sve.

e, ja sam sad resila da idem samo napred, a to znaci polagano i sve stizem, bolje nego kad jurcam i uspanicim se...vremena zaista ima napretek....

Kako stigla pa ja samo sto sam posla i idem polako ali sigurno imam cilj i to mi je najbitnije. Imam porodicu koju obozavam.

....a sve mi se cini da tapkam u mjestu.....nimalo lijep osjecaj......

Za svoje 32 godine mislim da sam dosta postigla.Imam divnog muza koji me voli,tri poslusne devojcice i kucu u kojoj zivim sa svojom porodicom.Ali kako kaze JAOJ nisam jos nigde stigla jer sam tek zakoracila u zivot i imam jos puno stvari koje treba da obavim.I uspecu,znam to jer imam jaku volju i zelju za zivotom i naravno imam zdravu porodicu

Dosta daleko smo stigli i Neuclanjeni i ja,ali mozemo jos dalje i vise

Ovo pitanje me natjeralo da se zamislim.

Ne da nisam ništa uradila, uradila sam puno toga,a dokle sam stigla. ...???

Hvala za dobro postavljeno pitanje.

Ja sam negde u sredini ali imam jos puno ne ostvarenih ciljeva

stigla sam dotle, da imam divnu porodicu, dobru i dragu decu, zanimljiv posao, vremena za bastu i knjige i kucnog ljubimca,uzivancija ,

dosla sam do 20. godina braka , sina koji ima 18.god. i upisuje se na faks , kcerka zavrsava sedmi , muza koji je divan , ja posao exstra jer sam u prosveti i obozavam ga,a porodica smo rokerska tako da se osecam sa svojih 45 kao da mi je 25,zar to nije super....samo Boze zdravlja za sve

To trenutno ne mogu da upakujem u nekoliko recenica.
Mogu u samo jednoj reci,bez razmisljanja"NIGDE"

Predamnom je tek zivot!Moram da zavrsim fakultet,a onda da pocnem da razmisljam o porodici i svemu ostalom....zadovoljna sam kako su se stvari do sada odvijale,bilo je i nekih padova i uspona ali sve je to normalno.

Ostvarila sam dosta toga,divnu porodicu,svoju kucu u prirodi,radim posao koji volim ........ali preda mnom je jos puno planova i ciljeva koje zelim da ostvarim....

zavrsila sam fax,sto sam uvijek htjela,imamo krov nad glavom nas,nismo u kreditima nikakavim,imam predobrog muza koji pazi na mene,i jos malo imam nekih ciljeva da ostvarim,a jedan od tih je na prvom mjestu su djeca.......