Da li licite na svoju majku...

Da li licite na svoju majku ili ste potpuno drugacija osoba?
Da li ste prema svojoj deci isti kao sto se vasa majka ponasala prema vama ili se trudite da budete potpuno drugaciji roditelj?
Sta je to dobro sto ste nasledili (naucili) od nje?
A lose?

Mene je odgajila baka, i u nekim momentima uhvatim sebe kako radim ili govorim neke stvari kao sto je ona radila. Na neki nacin obelezje moje je to sto koristim neke izreke, narodne mudrosti ili pogovorke, sto je koristila i moja baka. Dan danas prave reci nisu izgubile na znacaju i upotrebi.
Neznam da li cete se sloziti samnom, ali ja otkrivam vise ljudi u sebi: ponekad licim na oca, ponekad reagujem kao neka druga moja bliska osoba. Kako provodimo vreme s ljudima tako pokupimo po nesto od svakoga, mozda grimasu, mozda pogled, rec,izgovor, smeh, ili slicno. E sad kombinacija je to sto nas pravi unikatnim, slicnim a razlicnim.
Mozda sam nesto pokupila genetski i od majke ali ne poznajem je dobro, a pokusavam svim snagama pokusavam da budem drugaciji roditelj od moje bake, koja je bila stroga i patrijahalna zena. Pokusavam svoju decu da vaspitam, ne na strahopostovanju, nego na razumevanju i poverenju.

Fizicki prilicno licim na moju mamu iako ima tu i tatinog lika.
Moja mama je osoba sa kojom najteze uspostavljam kontakt (a to mi u zivotu nikad nije bio problem)
Voli da je po njenom i skoro nikada ne uspevam da je ubedim u suprotno.Mislim da sam mnogo fleksibilnija prema svojoj deci ali to morate njih pitati da bi bili sigurni!!!
Ona je inace veoma dobra, pozrtvovana ,sve daje za porodicu...ali tesko menjas svoje stavove pa bilo sta da je u pitanju!
Po tome moj brat vise lici na nju nego ja!

Ovo je ona kad je bila jako mlada:

POSALJITE SLIKU VASE MAME !
Moze i one iz mladjih dana.

Uvek sam svoju majku dozivljavala kao prilicno zatvorenu i tvrdoglavu zenu. Retko kad je pokusala da mi se na pravi nacin priblizi i to je ono sto mi je u ranoj mladosti smetalo. Danas, kad se retko vidjamo i kada razmisljam o tome, zao mi je sto smo ponekad sate i sate provodile pokusavajuci da ispravimo krive drine. Moja najveca zelja je da dugo pozivi i da bude zdrava...

Uvek sam se trudila da budem svoja i drugacija,narocito drugacija od svojih roditelja,mada majku stvarno obozavam.Ipak cesto primetim kako izgovaram njene recenice i njene stavove sto je valjda normalno,mada sam mislila danikada tako necu razmisljati,ali ne smeta mi.Samo pomislim da se u zivotu stvarvo nikad ne zna...

Ne zelim da licim na nju uopste! Mi smo 2 potpuno razlicita sveta, nikad nismo imale zajednici jezik, nikad nije imala razumevanja za mene, nikad me nije pohvalila, uvek je bila nezadovoljna i nervozna... Rekla sam da cu ja svojoj deci biti totalno drugacija majka nego sto je ona meni bila, i vaspitacu ih na skroz drugaciji nacin.
Sta je dobro sto sam od nje naucila? Hmmm... pa eto izvukla sam zakljucak kakva majka NE treba da budem.

Dok ovo citam Vuni, kao da slusam sebe. Nekada sam i ja tako govorila.
Sada kako godine prolaze i postajemo starije i kada se vidimo mozda jednom godisnje, postala sam mnogo tolerantnija...

Jako ličim na mamu...više po naravi,mada neki kažu i izgledom,ja mislim da sam više povukla na tatu. I da,često primjetim mix sitnica sa svih strana...i to mi je super :-D
A moja mama...pa ja se iskreno nadam da ću biti kao ona! Teško da postoje riječi hvale koje bi bile dovoljne za nju...ne znam,jednostavno osoba koja djeluje iz sjene,i svojom nevidljivom rukom uspije sve dovesti u red...uvijek je odmjerena...kada treba podvući leđa to itekako uradi...možda je to jedina stvar koju ne bih voljela da radim kao ona...da budem uvijek spremna da potegnem velike količine posla...kasnije se plati danak za to.
Odlična kuharica,domaćica...i uz sve to odlično obavlja svoj posao...i SVAKI puta kada sam lutala među prijateljima za nekim savjetom...i na kraju u očaju dođem kod mame..uvijek je ona davala najbolji... ne znam,jednostavno je toliko jednostavno shvatila život,i izvuče najbolje iz njega...kod nje nema "ne može" samo se traži pravi način da se dođe do rješenja...
Ima ona i svojih mušica,ali ja joj nikada ne zamjerim,ne znam,ljubav i poštovanje koje osjećam prema njoj jednostavno ne daju da te male sitnice unište jedan odličan odnos.
Ja sam jako vezana za nju,i kada ne živimo zajedno,u stalnom smo kontaktu...i sada,kada nam se svašta nešto izdešavalo,tek sada neće imati mira od mene:-D
Moja mommy:

Fizički ne ličim na nju, možda tek malo, više na oca. A što se ostalog tiče, pa normalno je da svi u sebi nosimo i genetiku, i vaspitne uticaje svojih roditelja.
U pubertetu se svi trudimo da budemo, skoro po svaku cenu, drugačiji, i to je ok, to je jednostavno način da se mlada osoba suoči sa ličnim identitetom, da se okuša i u onome na šta nije navikla kod kuće. To nas u svakom slučaju obogati i najbolje je kad se ciklus odrastanja nastavi sa obe varijante, tj. sa tim da sve to pomirimo u sebi.
Srećna sam što je moja majka baš takva kakva jeste, iako je bilo sukoba među nama, dobro je pa su na nas uzajamno uticali. Obe smo se menjale u skladu sa njima i uspevale smo da se pratimo.
Ona je, za razliku od mene, vrlo dosledna i prilično isključiva, dok ja dozvolim sebi luksuz da promenim mišljenje, ako mi tako više odgovara, ili nađem neke nove jake argumente. Uvek mi se dopadalo kod nje to što je umela da me podrži, iako se duboko nije slagala sa nekim mojim postupcima, ili stavovima.
Od nje sam naučila da je dete moguće vaspitati bez ikakvih fizičkih prisila.

fizički sam ista majka...često poturim ljudima njene slike iz mladjih dana i oni ne skapiraju da na sikama nisam ja nego ona :-D
ali zato, imam u potpunosti očev karakter...ni u jednom postupku ni reči ne ličim na nju
to možada i nije loše, s obzirom da mi je majka poprilično popustljiva i neborbena osoba i često je patila zbog toga
s druge strane ja sam jako tvrdoglava i ambiciozna...na oca :-D

19.04.2005.

17.03.2007.
Gospodja Janjic je jedna genijalna zena, na koju ja fizicki dosta licim, a psihicki je copy paste.
Profesor hemije i profesor dobrog hedonizma.
Stroga, principijelna i odmerena, ali u isto vreme spremna za sve moje gluposti.Veliki oslonac i genijalac u punom smislu te reci, na koga se ja veoma ponosim.
I njen jubilarac smo slavili, onomad kada smo isli po prase....

Mama mi je umrla kad sam imala 20 godina. Od tada pa dok ne dođe moj "čas", trudim se da postignem makar delić toga da budem kao moja majka. Bilo je poprilično loma i svađa, nerazumevanja u doba mog puberteta... Sad shvatam da je to sasvim normalno, i sada kad imam svoju decu naravno da razumem sve njene strahove, komentare, ljutnje... Kako godine odmiču, sve više i više me pristižu njeni geni... U odnosu prema deci, jedino što se trudim da promenim i da budem drugačija u odnosu na moju mamu je to da budem tolerantnija i da više razumem da svako vreme nosi svoje breme. Ta žena neuništive energije, nesalomive vedrine, nedostižne mudrosti... Evo, prošlo je već 23 godine kako je nema, a i dalje je "ispred" mene, vodi me, još nikad nisam osetila da je ona nešto "prevaziđeno"... Ona je moj "cilj"!

Htela bih da dodam: svojoj majci sam zamerala sto je bila hladna i nije bas pokazivala emocije, ali to ne znaci da nije imala ljubavi za nas i da nije imala kvaliteta kao roditelj. Moju bracu i mene naucila je da postujemo postulate: rad, red i upornost. Nije nas drzala pod staklenim zvonom, postovala je nasu zelju za slobodom. Naucili su nas, i ona i otac da se rano osamostalimo. Kada sam sa osamnaest godina resila da idem u svet, imala sam njenu podrsku, sto mi je kasnije mnogo znacilo...

E kod mene je upravo suprotno. Bodrila me jedino kad sam upisala fax. Ostalo je sve budalastina, glupost, nepotrebno zamajavanje... sta ce mi kucni ljubimac? Sta ce mi hobi? Kakvo crno osamostaljivanje?! Ja sam nesposobna za bilo sta, ja nista ne umem da uradim, ona ce najbolje... e tako je kod mene.

E ova me tema podstakla na otvaranje teme,-DALI VASA DECA LICE NA VAS
Kad citam WOONy, dodu mi suze na oci od smeha. Ne mislim da je njen odnos /stav smesan, vec sam se podsetila na jedan deo svoje mladosti. Ne mogu imati realnu predstavu o njenom odnosu sa majkom, ali sam ja u njenim godinam bas tako razmisljala o odnosu sa mojom bakom.
Nisam imala bas ni podrsku u vezi fakulteta, jer ona je imala viziju da ja postanem elektro inzinjer, a ne neki masinac(stalno ces biti umazana uljem, posao po fabrikama ili kolima u teskim uslovima) ? Sve sto bih projavila zelju da radim rekreativno, ako nije imalo za cilj zaradivanje para-POSTENO-nije dolazilo u obzir. Njena superiornost u kuhinji, prouzrokovala je kao krajnji rezultat moju nezainteresovanost za kuvanje i mesenje pita i kolaca. Nije htela da me ometa u ucenju, ona je to mogla brze i lakse i bolje, a u stvari na neki nacin je htela da me zastiti i vaspita i po nekim njenim kriterijumima da me spremi za zivot. Bila je citav zivot domacica i majka nije imala vise od tri-cetiri razreda osnovne, zivela je tezak zivot i bila je ubedenja da ce meni fakultetska diploma otvoriti sva vrata sveta
Sad kad sam i ja u ulozi vaspitaca svoje dece, mogu razumeti njene motive, shvatanja i strahovanja.
A stoje mi u grlu kao knedla, reci jedne starije komsinice koja je pri zadnjem susretu sa mojom bakom, kad je pitala sta ima novog, moja je baka sva srecna odgovorila: Moja se -------udala, zavrsila fakultet i ima cerku(kasnije sam rodila i drugo dete ali je nju vec zahvatala skleroza i nije se secala da mali postoji)
Bolest je napala onog momenta kad sam se ja sredila-nije vise imala motivaciju u zivotu, njena misija-JA, je uspesno obavljena.
Tako kad se setim koliko sam bila obespravljena u svojoj mladosti sa njene strane, sad mi izgleda smesno iz ovog ugla -kao roditelj.
-Kad bi nekad kao dete,dobila batine po dupetu, uvek sam sebi govorila da ja necu svoju decu udariti nikada, NIKADA... E vraga, nisam ostala dosledna...................

Pa mozda i deluje smesno sa distance od 10 ili 15 pa i vise godina, ali meni sad nije ni malo. Posle svih reci i svega goreg koje mi je uputila ne mogu da se smejem. Ni sad a ni za 100 godina.

Verujem ti, da sad izgleda tesko, ali neznas, stvarno neznas koji su njeni razlozi i motivi koji prouzrokuju takvo njeno ponasanje. Najcesce motiv je strah i nemocnost izaci na kraj sa tim strahom. Strah od napustanja, gubljenja
Ko moze znati koliko ces se ti ogresiti svom detetu, mozda i nehotice.

Ja necu sigurno, bar ne na takav nacin.
Sto se tice njenih motiva nisu mi jasni uopste. Strah od napustanja? Ma najbolje da celog zivota ostanem pored nje, da se ne udam nego pored nje da zivim!
Evo ti primer pa reci ko je tu lud. Ako ja gresim slobodno reci - zavrsila sam fax, imam 28 (uskoro 29) godina, i sad jedna mamina prijateljica je pita "E pa lepo, zavrsila je fax, sad ce da se uda" a ova odgovara MA TAMAN POSLA, POMERI SE S MESTA! Ja u cudu! I njeno objasnjenje "Nikakva udaja, prvo posao da nadjes, ko ce te zaposliti udatu?".

Izvini ali mislim da ovo nema veze sa mozgom! Da imam 17god pa ajde de, ali da ona meni tako nesto kaze sa skoro 29... Ona meni tom izjavom POMERI SE S MESTA ne zeli dobro. Za neko ZLO se kaze tako, a po meni udaja i srecan zivot nisu nikakvo zlo.